Максимилиjан Волошин: Два демона

Два демона

1.
Jа сам дух механике. У тами твар
Jа чувам у слепоj равнотежи,
У половима сфера — небо и земљу сежем,
Гениjе сам броjа. И броjач сам. И владар.

Важне су ми формуле, не речи.
Свугде сам и нигде. Позови ме — и ту сам!
У срцима машине кипте вражjим бесом.
Кнез сам земље! За мене права су и почасти!

Слободе сам приjатељ. Стваралац педагог.
Jа сам инжењер, логичар, физичар, теолог.
Привид истине сам слио у лудило складно.

У соку сам конопље. У зрнима сам мака.
Онаj сам што jе хитнуо планетарне кугле
У грандиозни рулет Зодиjака.

2.
На дну света у пливача оваплоћен —
Побуњени дух, непокоран вишњоj вољи.
Зрак радости у седмобоjност бола
У мени се разложио влажношћу биħа.

У мени звони свих духова литиjа,
Ал` седам боjа на уделе се дели
У симфониjи jедноj. И да ли
Сjаj коjим горим сличи оноj змиjи?

У греху сам свет. Смрħу живим. У тамници
— слободан. У немоħи — jак.
Лишен крила лебдим jеднак птици.

Кљуцаj, орле, jетру! Нек биjе крвави ток!
А звездани хор уjедињен у моjоj двоjници
Као у дуги што jе распет блистави зрак.

Максимилиjан Волошин
/Пријевод: Мирјана Петровић-Филиповић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић