Милош Јанковић: Двије пјесме

Право на побуну

Треба се бунити.
Против свега.
Против свачега.
Против свих и свакога,
Против себе, нарочито.
Против себе, најпре.
Против себе, најјаче.
Најдоследније.
Без узмака.
Побуна је
једини доказ
да си
заиста жив.

Милош Јанковић

Понешто о песми

Самоникла, на зло свикла,
ехо крика, јек урлика,
облик свега ван облика,
горка, пресна, зрела, гњила,
свевремена страшна сила,
што разара то што ствара,
што урнише све што дише,
из усуда што се пише,
одгајана на инату
и у житком, свежем блату,
из кога се, вечна, диже,
на рочиште тами стиже,
да одбрани и сахрани,
да опелом грехе потре
пре ангелске стравне смотре,
након које разум спозна
да је и врх – део дна,
а тело, без страха, схвати
да је лако умирати
ако стих толико вреди
да ни смрт га не озледи.

Њој се клањам,
у њу склањам.

Милош Јанковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)