Адам Загајевски: Сада, када си изгубио памћење

Сада, када си изгубио памћење

Сада, када си изгубио памћење
и можеш само беспомоћно да се смешкаш,
хтео бих ти помоћи – јер си својевремено
управо ти, као демијург, отворио моју машту.
Сећам се наших похода, вунастих облака
који плове ниско изнад влажне шуме у планинама
(у тој шуми знао си сваку стазицу) као и
летњег дана, када смо се попели на врх
високог морског светионика на Балтику
и дуго посматрали бескрајно таласање мора,
његове беле бодове испрекидане попут фирцања.
Не могу заборавити тај тренутак, мислим да си и ти тада био
узбуђен – чинило се да видимо цео свет,
безграничан, мирно дишући, плав, савршен,
истодобно јасан и магличаст, близак и далек;
осећали смо закривљеност планете, чули смо галебове
који су се забављали лаганим летењем
кроз топле и хладне ваздушне струје.
Не успевам да ти помогнем, имам само једно памћење.

Адам Загајевски
/Превела са пољског: Бисерка Рајчић/

Фотографије Балтика: Лидија Душанић