Власта Младеновић: ДВЕ ПЕСМЕ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА +

ТУЂИ А МОЈИ ЗАВИЧАЈИ

Сада су Трешњевица и Појезна
и моји завичаји,
будућност је језна,
исти су нам очаји.

Напуштене куће,
около дивљи пејзажи.
Тешко ми је свако свануће,
видим свет пун лажи.

Нисам склон сонету,
нити волим форме,
па ипак, прилагођавам се свету

читам и пишем на интернету,
придржавам се свакодневне норме,
све је далеко, а као да је ту.

/Објављено у Власта Младеновић: ФУСНОТЕ ЗА МОКРАЊЦА — ISBN: 978-86-80634-01-2/

Мирослав Тодоровић и Мирослав Б. Душанић

ЈА САМ ЧОВЕК

Само мален
међу звездама
могу видети
колико је опасно
узлетети високо.

Нисам ја соко,
али ни гмизавац
који се љигави увек.

Ја сам човек.

Свети Николај, дан други, 2014.

Власта Младеновић

Ја не могу друкчије да се изражавам сем песме, зато и јутрос написах, јутрос молитвено:

МИРОСЛАВЉЕВО ПИСМО
      ( катарза) )

И ја се сит исплаках,
читајући писмо јутрос рано,
чекајући зору на прозору,
сунце које нам је дано.

После суза све је лакше,
само деца и песници плачу,
они који немају душу
вични су мачу.

Али, ко се мача лати,
о главу ће му се обити,
нас ће, Божјих људи,
ипак некако бити.

Бог је милостив.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић