 |
Ни тај град, у ком није знала за моју
грозницу, није више исти: ни трг,
ни мостови, ни река, ни Беджих
Сметана што се љуљушка на њеним
таласима као на Влтави...
Из корена се променио
свет: и ја сам се, сваке седме године,
обнављао до последње власи,
удаљавао се сасвим од њеног корака
што је дражио тле...
Где је модра муња у њеном
погледу, где је оно тело на које сам
у сну слетао невидљив ко анђео:
умирао по једном увече,
будио се по једном ујутру.
Писао сам по ваздуху
слова о целости света са њом у
средишту и знао да ће, у рушевном граду,
она са смешком читати тај запис.
А ја ћу се тад већ
преселити у речи. Окруниће се,
циглу по циглу, и то свето место, сва ће се
здања и страћаре сасути у прах.
Ал постоји негде један
камен на ком ће се дићи нови град,
а усред њега зденац
– као њено око – да посматра
на небу мој обновљен ход.
Братислав Р. Милановић
 |
 |
 |
 |
Лепи стихови!
ОдговориИзбришиДа ли може да се зна нешто више о аутору, збирци ...?
Срдачан поздрав Мирославе!
Поштовани пријатељу!
ОдговориИзбришиОва пјесма је преузета из Књижевнг магазина бр. 140/141 (2013.) који је објавио пет његових пјесама. О самом аутору и његовим збиркама можете се информисати на линку Смедеревске песничке јесени - http://www.smederevskapesnickajesen.org/bratislavrmilanovic.htm
Ја бих Вам препоручио избор из цјелокупне поезије, објављен 2006. у Краљеву под насловом „Мале лампе у тамнини“...
Поздрав!