Радмило В. Радовановић: Жал за Еуридиком

Жал за Еуридиком

Негдје крајем осамдесетих

Изгубио сам те
Моја лијепа нимфо
Моја Вероника
Еуридико са поља Вишићкога
Да ли те тада ујела
Змија отровница
На херцеговачком камену
Ја то не знам
Никада те не прежалих
Ја сиђох у Подземље
Да те тражим
Својим пјесмама и свирком
Побиједио сам силе смрти
И таму свијета мртвих

Када се подземљем разлијегала моја свирка
И Еумениде су заплакале
Кербер је постао кротак
Харон је зауставио свој чамац
Иксионов точак је престао да обрће
Сизиф је сјео на камен
Тантал је заборавио на глад и жеђ
Дунаиде су престале да обављају свој задати посао
Ја сам својом пјесмом разњежио и строге судије мртвих
Неумитне суђаје које су завршену нит Еуридиконог живота
Опет су започеле да преду
Суђаје започеше и Вероникину нит
Владари Подземља не одољеше моме ненадмашном пјевању
Вратише ми моју Еуридику
Моју Веронику
Али само на трен
Забранише ми да је погледам
Док са њоме не изађем на свјетлост дана
Ја кренух ка излазу из Подземља
Али мучен сумњама и чежњом
Осврнух се
Истог часа по други пут ја је изгубих
Занавијек
Иза мене врата  Подземља
Иза мене врата Могорјела
Остадоше заувијек затворена
Узалуд почех аскетски да живим
Седам дана не једох
Седам мјесеци без престанка плаках
Три године живјех у потпуној усамљености
Двадесет и седам година чеках на поновни сусрет
Трачанке ми дођоше главе
Херцеговке као да ме уклеше
Остаде жал за мојом Еуридиком
Мојом Вероником
Коју и сад узалуд будим
И дозивам дозивам дозивам

Мркоњић град, 12.01.2011.

Радмило В. Радовановић

Мирослав Б. Душанић