Владимир Бурич: Кад будем стар као земља

"Градина", Ниш, 1988.

* * *

Свет чине
послератни људи
послератне ствари

нашао сам међу писмима
парче предратног сапуна
нисам знао шта да чиним
да се умивам
да плачем

Предратно доба
потонула Атлантида

И ми
чудом спашени

* * *

Срео сам тако
на каменом тргу
метлу
рођаку нашег стога сена

Љубим јој жуту чеону гриву
удишем њен воњ

То сам ја
ја
праунук
затрпаног бунара

* * *

Интересантно
шта ли сам ја радио
за то време док си ти порасла

шта сам радио

изгледа да сам ишао за хлеб
не
слагао сам камен на камен
можда сам се пео степеништем
стајао
облачио се
био пред огледалом
враћао кусур
пропуштао саобраћајна возила
ручавао
хранио маму
осам година сам хранио маму

ишао сам по хлеб

како је то чудно
тако смо близу
а никако не можеш да ме сустигнеш
нити ја могу да те сачекам
ја сам способан једино да јурим
ти си прекрасна
али шта с тобом да чиним
с тобом се не може оплакивати прошлост
нити с надом гледати у будућност
која је
све
краћа

Машемо једно другом рукама
као перајима
у акваријумима
трамваја који се разилазе

Ноћ

Лежим на леђима
и гледам у плафон
са ушима пуним суза 

Владимир Бурич
/Пријевод са руског: Михаило Игњатовић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић