 |
| * 29. март 1895 † 15. децембар 1968 |
СЛАВА СВ. НАУМА (фрагмент)
Када сам био у манастиру Св. Јовану Бигорском игуман Рус показао ми је велики албум, — носи га из Русије — пун фотографија манастира које су бољшевици опљачкали, попалили и порушили. Рушећи зидове, пчеларнике и иконостасе, хтели су да униште идеју, која је — по њима — била противник и такмац комунизму.
Обилазећи манастире по Јужној Србији, ја сам тако открио баш у њима један идеалан комунизам. Апсурдности су највеће истине, и сваки манастир и није ништа друго до мала савршена комуна. Манастирске прославе нарочито дају да се то јасније уочи. Ту се приватна својина одједном изгуби и остаје само једна, општа. Сви долазе, улажу — доносе манастиру овце, јунад, чарапе и новац, сви остављају оно што су за читаву годину рада одвајали на страну, и сви примају од манастира храну, која се у великим казанима кува, сви спавају по манастирским конацима и чардацима, који су за свакога отворени, сви се заједно веселе поред истих гочева; сви се заједно моле у истој цркви и сви подједнако верују да је и манастир и црква нешто што је и њино и опште, нешто где својина и не постоји. Поједина села зидају око манастира конаке о своме трошку и тако иде с колена на колено, и унуци доносе на раменима манастиру овнове црвено обојене на челу, исто као и њихови дедови још под Турцима.
Ако негде та комуна није идеална, и осети се одједном да манастир радије прима него даје, и издваја своју својину кривица је до игумана.
Још од старина највећи дан за цео охридски крај је 20. јуни по старом, дан славе Св. Наума. Целе се године припрема за ову свечаност, најбоље јагње и јуне гоји се за поклон манастиру и када дође дан Св. Неума у Охриду се затвори чаршија, рибари поседају на рибарске чамце, сељаци појашу коње и са свих страна слегну се хиљаде и хиљаде око манастира. Све се претвори у велики логор, по сву ноћ пламте ватре и разлеже се песма. Манастир оживи.
Читаво Охридско језеро живи у својим светцима, у Св. Неуму, Св. Еразму и Св. Клименту, и цело је оно једна велика духовна централа.
Станислав Краков
Обилазећи манастире по Јужној Србији, ја сам тако открио баш у њима један идеалан комунизам. Апсурдности су највеће истине, и сваки манастир и није ништа друго до мала савршена комуна. Манастирске прославе нарочито дају да се то јасније уочи. Ту се приватна својина одједном изгуби и остаје само једна, општа. Сви долазе, улажу — доносе манастиру овце, јунад, чарапе и новац, сви остављају оно што су за читаву годину рада одвајали на страну, и сви примају од манастира храну, која се у великим казанима кува, сви спавају по манастирским конацима и чардацима, који су за свакога отворени, сви се заједно веселе поред истих гочева; сви се заједно моле у истој цркви и сви подједнако верују да је и манастир и црква нешто што је и њино и опште, нешто где својина и не постоји. Поједина села зидају око манастира конаке о своме трошку и тако иде с колена на колено, и унуци доносе на раменима манастиру овнове црвено обојене на челу, исто као и њихови дедови још под Турцима.
Ако негде та комуна није идеална, и осети се одједном да манастир радије прима него даје, и издваја своју својину кривица је до игумана.
Још од старина највећи дан за цео охридски крај је 20. јуни по старом, дан славе Св. Наума. Целе се године припрема за ову свечаност, најбоље јагње и јуне гоји се за поклон манастиру и када дође дан Св. Неума у Охриду се затвори чаршија, рибари поседају на рибарске чамце, сељаци појашу коње и са свих страна слегну се хиљаде и хиљаде око манастира. Све се претвори у велики логор, по сву ноћ пламте ватре и разлеже се песма. Манастир оживи.
Читаво Охридско језеро живи у својим светцима, у Св. Неуму, Св. Еразму и Св. Клименту, и цело је оно једна велика духовна централа.
Станислав Краков
 |
Хвала!
ОдговориИзбриши