Милан Милишић: Двије пјесме

* 06. јули 1941 † 05. октобар 1991

Верујући у ствари

Верујући у ствари, верујем себи
Да ћу их користити до изнемоглости.
Крај, што ми горча уста сваког јутра
Приближава ми се распоређеном подједнако
Међ' оним што имам и што немам

Али, ствари треба гомилати
Јачати власништво над њима
Вишеструко их користећи, додирујући их, волећи.

Дивни облици које сањам
И којима се оне откривају простору
Одмотавају слатку похлепу -
Продужење сна
Милу варку поседовања!

Треба волети ствари
Одабирати их пажљиво, показивати изабраним
И уништавајући их по потреби
Са горком љубављу
Тумачити бол који нас притиска
Као предзнак страшног буђења.

И ми се тад голи одигравамо међу стварима
Које нас тако сакупљене
Настављају
Крњећи целину и дух
Који градисмо
Постепено...

Кога нема

Кога није - без њега се може
И суздржаност - чија је већа?
Прах се одсуства његовог таложи
У тих сталактит ил у стећак

Кога нема - бришу му се стопе
Празни минути његов простор пуне
Ко пахуљице снијежне, топле
Прозор напуштене собе

Кога нема - гдје сад корача
Над којом спором водом снатри
Лице његово - промијењено лице спавача
И у имену му слова саплет

Гдје му трагови престају - не зна се
Тако ни росе стисак грани
А поређује га ко не умије
Од назочности његове да се брани.

Милан Милишић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић