БУКТИЊА 39; Неготин 2014.

СРПСКИМ БЕСМРТНИЦИМА

„Они заиста јесу наши дедови и очеви, 

а колико смо ми њихови потомци — 

нека свак упита себе!“ 

Антоније Ђурић

Овај број Буктиње објављује се поводом стогодишњице од избијања Првог светског рата, највећег оружаног сукоба и највећег ратног страдања у дотадашњој историји људског рода, до којег је дошло услед империјалистичких тежњи Аустроугарске и Немачке, а за чије је изазивање оптужена Србија, која тек што је била изашла из ослободилачких Балканских ратова, у којима је много искрварила. Велики рат није био само највеће пострадање српског народа, Голгота, но и нови тријумф слободољубног српског ратника, који је витештвом својим задивио свеколики правдољубиви свет. Овим бројем Буктиње припаљује се неугасива свећа сенима оних који животе своје у Првом светском рату уградише у величанствену победу Добра над злом, Правде над неправдом, Живота над смрћу. Слава им! 

 Уредник

МАЧВА 1914

                     Лазару Скалушевићу

И моје су кости остале
по гудурама и јамама.
пе голготама, леденим кршевима,
Проклетијама студене Албаније.
Међ’ шљивама те уплакану
оставих. Вратили смо се
рањени и крвави, Теби.
Гледам твоје очи
док са гране висиш.

Саша Скалушевић

СРПСКА ТРАГЕДИЈА

Требало је имати м*** и стиснути зубе 
Да би се носећи барјак препјешачио Балкан 
Уз прасак топова од сјевера ка југу 
Па онда натраг — 

Требало је имати м*** и крварити за сваки 
Камен и бразду земље Србије 
Од скромног сељака у чакширама и опанку 
Постати ратник — 

 ... 

Копао је и ровове и гробове 
И јецао и клецао кроз гудуре и врлети 
Проклињао и псовао дан кад га зачеше 
И кад је свијет угледао 
И умирао је на бојном пољу 
И изрешетан на бодљикавој жици 
И бунцао у грозници све и свашта 
И о Господа се огријешио 
Али му ни на памет никад није пало 
Посустати 
Одустати 
Предати непријатељу 
Чак ни јалову њиву ни црвљиву шљиву — 

 ... 

А данас срамота за нас 
Тешко ми и пада набрајати чемер и јад ...

Мирослав Б. Душанић

ЛЕГЕТСКА НОЋ 

У ноћ неизвесну,
у свесно смртољубље,
у неку реку незнану,
тону све дубље.
Никад се више у свом Тимоку
огледати неће.
Крај њега само копнеће свеће
и цвеће летобудно –
није узалудно!
Живот не вреди ништа,
сада је смрт на цени,
Легетско поље
у недра их прима.

Горан Вучковић