петак, 24. април 2015.

Хорхе Луис Борхес: Алеф (фрагмент)

ISBN: 8674482260
III  

   Ко год је па­жљи­во чи­тао о мо­јим стра­да­њи­ма се­ти­ће се да ме је је­дан  чо­век из пле­ме­на сле­дио као ве­ран пас све до неправил­не сен­ке зи­ди­на. Кад  иза­ђох из по­след­њег по­дру­ма, за­те­кох га на ула­зу у пе­ћи­ну. Ле­жао је у  пе­ску и по ње­му немушто ша­рао и бри­сао низ не­ка­квих зна­ко­ва на­лик на  сањана сло­ва, ко­ја се по­ме­ша­ју увек пре но што успе­мо да их рас­ту­ма­чи­мо. У пр­ви мах по­ми­слих да је у пи­та­њу ка­кво прими­тив­но пи­смо; он­да за­кљу­чи­ да је бе­сми­сле­но и помишља­ти да љу­ди ко­ји се још увек не слу­же  ре­чи­ма мо­гу зна­ти за пи­смо. Уо­ста­лом, сви су обли­ци ме­ђу со­бом би­ли разли­чи­ти, што је сма­њи­ва­ло, чак ис­кљу­чи­ва­ло мо­гућ­ност да пред­ста­вља­ју сим­бо­ле. Чо­век их је ис­цр­та­вао, гле­дао и преправљао. Он­да их је од­јед­ном,  као да му је игра до­са­ди­ла, обри­сао дла­ном и под­лак­ти­цом. По­гле­да у ме­не,  но чи­ни­ло се да ме не пре­по­зна­је. Ја сам, ме­ђу­тим, осе­тио та­ко ве­ли­ко  олакша­ње (или је то мо­ја уса­мље­ност би­ла та­ко ве­ли­ка) да сам по­ми­слио да  тај при­ми­тив­ни тро­гло­дит, ко­ји ме по­сма­тра са дна пе­ћи­не, за­пра­во, баш  ме­не че­ка. Сун­це је упе­кло над равни­цом; кад се за­пу­ти­смо на­зад у ње­го­во се­ло, под пр­вим зве­зда­ма, пе­сак је још увек жа­рио та­ба­не. Тро­гло­дит  је ишао ис­пред ме­не; те но­ћи се­би сам за­дао да га на­у­чим да препознаје, а  мо­жда и да по­на­вља не­ко­ли­ко ре­чи. Пас и ко­њ (по­ми­слих) мо­гу да  по­стиг­ну оно пр­во; број­не пти­це, као краљев­ски сла­вуј, мо­гу и ово дру­го. И  нај­ску­че­ни­ји људ­ски разум у ста­њу је да пре­ва­зи­ђе свест би­ћа ко­ја га не  по­се­ду­ју.
 
   По­ни­зност и бе­да тог тро­гло­ди­та под­се­ти­ше ме на лик Аргуса, ста­рог оне­мо­ћа­лог пса из Оди­се­је, па му за­то на­де­нух име Ар­гус и по­ку­шах да му га  уту­вим у гла­ву. Не­у­спе­си су се ни­за­ли је­дан за дру­гим. Од сил­не во­ље,  стро­го­сти и упор­но­сти ни­је би­ло вај­де. Не­по­ми­чан, уко­че­ног по­гле­да, као да ни­је опажао зву­ко­ве ко­ји­ма сам га по­ку­ша­вао на­у­чи­ти. Иа­ко на само  не­ко­ли­ко ко­ра­ча­ја од ме­не, као да се на­ла­зио ја­ко да­ле­ко. Ис­пру­жен на  пе­ску, по­пут ка­кве оро­ну­ле ма­ле сфин­ге од ла­ве, гле­дао је ка­ко из­над ње­га про­ми­чу не­бе­са, од ју­тар­њег праскозор­ја до ве­чер­њег су­то­на. Про­це­нио сам да не­ће мо­ћи да про­зре мо­ју на­ме­ру. Се­тих се да Ети­о­пља­ни  ве­ру­ју ка­ко мајмуни на­мер­но не про­го­ва­ра­ју да их не би го­ни­ли да ра­де,  те Ар­гу­со­ву ти­ши­ну при­пи­сах ње­го­вој не­по­вер­љи­во­сти и страхова­њу. То  раз­ми­шља­ње нагна­ло ме је и на дру­га, још необич­ни­ја. По­ми­слих да Ар­гус и  ја бо­ра­ви­мо у ра­зли­чи­тим све­то­ви­ма; по­ми­слих да су нам опа­жа­ња ис­та али  да их Ар­гус друк­чи­је по­ве­зу­је и да пре­ко њих гра­ди друк­чи­је пред­ста­ве и да  мо­жда за ње­га пред­ста­ве и не по­сто­је, већ са­мо је­дан вртогла­ви и не­пре­кид­ни след крат­ко­трај­них ути­са­ка. Помислих да по­сто­ји свет без  пам­ће­ња и вре­ме­на; за­ми­слих да по­сто­ји је­зик ко­ји не зна за име­ни­це, је­зик са­чи­њен од безличних глагола и не­про­мен­љи­вих при­де­ва. Та­ко је те­као дан  за да­ном, го­ди­на за го­ди­ном, али се јед­ном до­го­ди не­што на­лик на сре­ћу.  Гру­ну ки­ша, те­шка и ду­го­трај­на. 
 
   Но­ћи у пу­сти­њи уме­ју да бу­ду ве­о­ма хлад­не, али је та би­ла па­кле­на. Са­њао сам ка­ко јед­на те­са­лиј­ска ре­ка (у ко­ју сам вратио злат­ну ри­би­цу) до­ла­зи  да ме изба­ви; чуо сам ка­ко се ваља пре­ко цр­ве­ног пе­ска и цр­ног ка­ме­на; про­бу­ди­ше ме свежи­на у ва­ду­ху и упор­ни ро­мор ки­ше. Она­ко наг, ис­тр­чах  јој у су­срет. Ноћ је чи­ле­ла; ис­под жу­тих обла­ка, пле­ме, раз­дра­га­но као и ја, пре­пу­шта­ло се сна­жном пљу­ску као у ка­квом за­но­су. Као да су би­ли  Ки­бе­ли­ни све­ште­ни­ци у бо­жан­ској вла­сти. Аргус је је­чао, по­гле­да упр­тог у  не­бе­ски свод; круп­ни мла­зе­ви сли­ва­ли су му се низ ли­це; не са­мо од ки­ше, већ и  (ка­сни­је сам са­знао) од су­за. Ар­гу­се, вик­нух му, Ар­гу­се. 
 
   И та­да, с не­ким умил­ним ди­вље­њем, као да на­кон мно­го време­на от­кри­ва ка­кву из­гу­бље­ну, за­бо­ра­вље­ну ствар, Ар­гус про­мр­мља сле­де­ће ре­чи:  Ар­гус, Оди­се­јев пас. А за­тим, и да­ље ме не гле­да­ју­ћи: Овај пас ко­ји ле­жи у бла­ту. 
 
   Ола­ко при­хва­та­мо ствар­ност, мо­жда и за­то што слу­ти­мо да ни­шта ни­је ствар­но. Упи­тах га шта зна о Оди­се­ји. Грч­ки је тешко ра­зу­мео; мо­рао сам да  му по­но­вим пи­та­ње. 
 
   Ве­о­ма ма­ло, ре­че. Ма­ње од неј­не­у­ки­јег рап­со­да. Мо­ра да је про­шло хи­ља­ду го­ди­на от­кад сам је спе­вао.

Хорхе Луис Борхес

Мирослав Б. Душанић

Нема коментара:

Постави коментар

Die Rechtslage macht folgenden Hinweis notwendig:
http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com
hat keinerlei Einfluss auf die Gestaltung und die Inhalte der verlinkten externen Seiten.

http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com
distanziert sich daher ausdrücklich von allen Inhalten aller verlinkten externen Seiten und übernimmt keinerlei Haftung für die Inhalte der Seiten, auf die von diesem Blog aus verwiesen wird.

Alle Rechte für die Wortprodukte und Bilder sind, wenn nicht ausdrücklich anders angegeben, ausschließlich bei © Miroslav B. Dušanić.

Es wird entsprechend §28 Abs. 4 Bundesdatenschutzgesetz (BDSG) ausdrücklich der in §28 Abs. 3 BDSG definierten Nutzung meiner Daten und der Daten Dritter für Werbezwecke oder für die Markt- und Meinungsforschung widersprochen.

Kommentare geben ausschließlich die Meinung des jeweiligen Verfassers wieder.

Ich behalte mir vor, beleidigende, rassistische, vulgäre oder nicht gesetzeskonforme Kommentare zu löschen.