Бела Хамваш: ПОСЕЈДОН (фрагмент)

6.

   Ко по пола дана, седмицама, стално испуњава време тиме што се свлачи на обали мора, залази у води и у подножју стена цуња, узима у руку шкољке, посматра прозирног рака, морску ружу, каранфил, анемону, из дубине вади звезду и морски краставац, специјалне, ужасне сподобе, и ко, као и на мору, и у шуми подиже камење обрасло маховином, помера суво лишће, рије испод бусена траве и истражује испод трулих стабала, за њега је сасвим природно да су морско дно и дубина шуме веома сродни. Томе не треба много објашњавати да је Посејдон подједнако бог мора и шуме. Овај скривени живот, тамни врвеж испод замамне површине, његово је царство. Већина људи ова бића не сме ни да узме у руку. Понеко од њих има несразмерно дуге ноге, очи му прекривају целу главу, гротескне длаке уздижу се из њега у свим правцима, и човек и нехотично у набреклом затку слути отрован жалац. Један има рилицу као маказе, други исту овакву рилицу носи испод тела. Овај је исти као змија, али на врату има осам ногу и на њима пузи, набрекло тело лењо вуче за собом. Неки су бледи од таме, други имају боју сировог меса. Има и оних који су се прилепили за стену, и имају бар стотину удова, као стотину змија, који су на репу срасли у једној тачки. Ако је извађена из воде, ова биљка-животиња личи на парче крпе, беспомоћно виси, али у мору је као расцвала и отворена хризантема, само јој је свака латица дуга, бела глиста. Осмокраки, избуљени полип с ужасним крацима који се лепе и усисавају, с прозирним, тамнозеленим опнастим телом кроз чију зелену, стакласту кожу просијава тамноцрвена, ватрена крв исисаних риба, као да изнутра пламиња.

   Човек се не боји безразложно. Готово свака од ових немани има тајно и опасно својство. Лепе се, гризу, отровним бодљама наносе непријатне ране, прскају љигавим и смрдљивим течностима од којих се кожа оспе пликовима, као од врелог гвожђа, и тешко се лечи. Много је оваквих животиња или биљака, јер најчешће нико не зна шта су, ужасније су од слона или носорога. Али што су страшне, то заиста није зато што су непознате и ружне, што нападају и рањавају. Када се човек суочи с оваквим гнусним бићем, нешто препозна. Недвосмислен знак препознавања јесте што се у човековом доњем делу тела нешто покрене. То је као откуцај срца, али доле у стомаку. Као да стомак препознаје своје рођаке и кличе. Човек осећа узнемиравајући удар тамо где је најмекши, односно тамо доле, где је његов подземни и подморски део, где је он скривен и где је с овим светом црвуљака не само сродан, него и потпуно истоветан. То је смисао откуцаја симпатије. Јетра, жуч, слезина, црева, секс оданде су одакле и глисте, морске руже, гусенице и стоноге. И црева раде исто у човеку што и полипи и анемоне: сисају. Исто тако лагано квасају, у истој таквој невиделици живе, исто су тако похлепни и дивљи, и призор им је исто тако грозан. И човек зна да и душа има овакав део испод стене и испод сувог лишћа у којем исто тако врве ужасни црви. Ако подсвест хоће да се изрази, увек се јавља у сликама океана или шуме. И у овом океану који није ништа друго до шума под водом - у шуми која није ништа друго до океан на копну, у овој људској души чији је подсвесни део океанска дубина, влада Посејдон са својим дивљим кентаурима и риболиким женама, са својим неукротивим и гмизавим црвима, стоногама, шкорпијама, пијавицама, полипима, с крволочним, отровним, пожудним змајевима, с бесрамном прождрљивошћу, с бестидном глађу за пленом, с упорном себичношћу, с подземном срџбом. То је човек посејдоновског света, узбуркана крв одавде доноси слике и жеље које мозак с ужасом покушава да порекне и одбија их ужасавајући се, и труди се да их потисне, доле, доле, испод површине, да их баци назад у море и да нестану! Али ако човек буву баци назад у море, сутрадан израња шестоглави змај који бљује ватру - и док малом црву треба само једна кап јела, змај прогута целог човека. Мит о Андромеди јасно говори о томе.

Бела Хамваш

/Пријевод: Сава Бабић; из Бела Хамваш: Историја и апокалипса, Библиотека Траг, Драслер Партнер; Београд 2009./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић