Валтер Бењамин: ИСТОРИЈСКО-ФИЛОЗОФСКЕ ТЕЗЕ (фрагмент)

* 15. јул 1892   † 26. септембар 1940

IX

                                           Крило ми је спремно да залепрша,
                                           вратио бих се радо,
                                           јер ако бих и остао све време,
                                           не бих баш имао среће.
                                           Герхард Шолем: Поздрав од Ангелуса

     Кле има слику која се зове Ангелус Новус (Angelus Novus). На њој је приказан анђео који изгледа тако као да намерава да се удаљи од нечега чиме је фасциниран. Очи су му разрогачене, уста отворена, а крила раширена. Тако мора изгледати анђео историје. Лице је окренуо прошлости. Оно што ми видимо као ланац догађаја, он види као једну једину катастрофу што непрекидно гомила рушевине на рушевинама и баца му их пред ноге. Радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.

Паул Кле (Paul Klee): Ангелус Новус (Angelus Novus), 1920.

XIV

                                                  Порекло је циљ.
                                                  Карл Краус: Речи у стиховима I 

    Историја је предмет конструкције чије место не чини хомогено и празно време, већ време испуњено „садашњошћу". Тако је за Робеспјера антички Рим био садашњошћу испуњена прошлост, коју је он истргао из континуитета историје. Француска револуција је сматрала себе новим Римом. Цитирала је стари Рим исто онако као што мода цитира некадашњи начин одевања. Мода има њух за актуелност, ма где се ова кретала у честару прошлости. Она је тигров скок у прошлост. Само што се он збива у арени у којој командује владајућа класа. Исти скок под слободним небом историје јесте дијалектички скок каквим је Маркс схватио револуцију.

Валтер Бењамин
/Пријевод: Милан Табаковић/

НОЛИТ, Београд 1974.