Мирослав Б. Душанић: Брижни људи*

Брижни људи*

утиснули су ми жиг на чело
ставили га на папире
обзнанили на радном мјесту
код моје породице
познаника и свих пријатеља
притом нису ником пријетили
само су им дошапнули
и упозорили их на вријеме
како да избјегну проблеме

понекад би случајно навратили
онако у пролазу руком махнули
пријатељски наравно
и по рамену потапшали
са некима од њих проћаскали
и шеретски намигнувши
питали за здравље
да ли је све уреду и по старом
ил‘ је опет „случајно посрн‘о“

и на чуђење моје забринуте мајке
увијек су били насмијани
ти брижни људи обучени у црно

Мирослав Б. Душанић

* Пјесму сам пронашао данас и то сасвим случајно. Поново сам почео да обрађујем податке који имају везе са мојим породичним презименом (поријекло, селидбе, прогањања итд.) Тако сам узео у руке књигу „Документи о протународном раду једног дијела католичког клера“, која је објављена у Загребу 1946. год. (Штампарија Рожанковски/Rožankowski), у којој се налази и податак да је прије Другог свјетског рата (најмање једна) породица Душанића живјела и у Хрватској, и то у котару Подравске Слатине.
Наиме, извјесна Марија Душанић (морам да утврдим који огранак породичног стабла) 16. фебруара 1946. год. даје изјаву о прекрштавању, тј. покатоличавању православног становништва, које је у овом подручју спроводио Биргер Јулије, декан у Подравској Слатини. Несрећна Марија је једна од многобројних уцвијељених особа, која је искусила усташки терор. Муж јој је одведен у логор у Јасеновац одакле се више није вратио, а декан, Биргер Јулије, је у заједници с логорником и таборником Подравске Слатине обилазио српска села и пријетио, да ће сви Срби ако не прихвате прекрштавање бити интернирани. Такође је становништву обећавано извлачење из логора већ протјераних особа, а за те услуге узиман им је новац. У својој писменој изјави несрећна Марија наводи: „Под притиском и обећањима да ће ми се муж пустити из логора кући ја сам са децом прешла на католичку веру и платила 100 дин.“ Цијела изјава обухвата двије стране, изјави Марије Душанић придружиле су се и друге особе (наводим само нека од срп. презимена: Барчић, Клашња, Петричић, Тутурић, Вучковић, Филиповић, Кривић, Судар, Мишљеновић, Љештак...)
И у тој књизи, између 70-те и 71. стр. смјестила се ова моја пјесма, писана налив-пером. На њу сам одавно заборавио, а како ствари стоје, једна је од малобројних која није завршила у рукама органа државне безбједности. Без обзира на њену „књижевну вриједост“, она ме је веома обрадовала... Од узбуђења нисам могао да наставим моје даљне истраживање. Отишао сам на језерце и три сата посматрао патке и „буљио у воду“.../

Фотографије: Мирослав Б. Душанић