 |
| * 14. мај 1727 † 22. август 1785 |
Погледајте и оцените га, духовна моја браћо!
Ово је први покушај, будите му наклоњени.
Није наш језик туп, нити гвозденог звука,
већ је мек и гибак. Попут бистрог потока што жубори
и ветра што благо шушти кроз цветне ливаде гај,
тако љупко тече његов стих: Господ нам га даде!
Како би он, који је савршен, који својим народима
само савршене дарове поклања — како би он могао
створити нешто што по земљи пузи!
Он, који је вечан, одржао га је вековима,
већ хиљадама година — и хвали га седокоса старост,
као и јака, борбена мушкост што потреса свет,
кроз млитаве жиле нису текле нејаке вода и млеко,
већ сокови исцеђени од љуте роткве и храна,
и рука која држи мач, то смртоносно гвожђе,
оружје којим је извојевана победа,
натерала је тевтонске моћнике у бег пред Србима —
Но доста о томе! Певам о ситницама! Ти ме води, Музо моја!
Води ме да јасније видим, до места најсветијег,
до Бога, које све светове створи!
Наоштри ми перо отупело, нека ми крв поново жилама заструји,
па да запевам о ономе што су часни људи
од давнина лепо и тачно зборили, језиком слободним.
Оно што световима и народима проповедаш, веро божија,
о томе говори језик српски! Погледај њихове
писце: најпре Молеруса, Мартинија и Вауриха.
Као што зора први зрак светлости у таму баца —
тако стоји Френцл! И упаљеном буктињом
шири свети сјај знања — и растерује мрак неверице.
Погледај како се тамо величанствено рађа сунце правде.
Високо се уздиже Ширах, перо песниково, име му је забележено
у разним књигама, потомству нашем завештано.
Нека сте благословени, ви часни људи и нека
ваша имена буду као руже заронске, као сунце што се рађа
и обасјава земљу српску, и пламеним словима
исписује речи у мермерном храму господњем.
Јуриј Мјен
(Преузето из Сава С. Вујић / Богдан М. Басарић: СЕВЕРНИ СРБИ (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ НАРОД; Београд 1998 - пјесму су аутори преузели из тематског броја часописа КОРАЦИ, књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.; КЊИЖЕВНОСТ ЛУЖИЧКИХ СРБА у избору Радослава Братића)
 |
 |
 |
Снажно!
ОдговориИзбришиЈуриј Мјен (Jurij Mjeń) је рођен у лужичком селу Грубочици код Будишина (Budyšin), данашњи њем. Бауцен/Bautzen у Горњој Лужици (Oberlausitz) у источној Саксонији (Sachsen) а умро је у Њесвачидлу (Njeswačidło) данашњи њем. Нешвиц/Neschwitz. По занимању је био евангелистички свећеник и изузетно патриотски орјентисан Лужички Србин. Залагао се за очување лужичкосрпског језика и проповиједао је у цркви на матерњем. Због тога је прогањан и премијештан са службом... Нијемци су му име и презиме понијемчили у Георг Мен/Georg Möhn и у књигама знаменитих историјских личности не наводе његову праву националност. То је и данас један од највећих проблема Горњо- и Доњолужичких Срба. Асимилација је убрзана поготово послије уједињења Источне са Западном Њемачком. Мада им је по уставу загарантована културна аутономија. Нијемци то вјешто избјегавају и стално им се смањује број. Тренутно их је око 50000. Горњолужички су већином евангелисти, а Доњолужичана има и католика… Имају неколико својих часописа, издају књиге на матерњем језику, и једанпут мјесечно једносатни програм на ТВ... Постоји и лужичкосрпско позориште са представама на матерњем и њем. језику, има и неколико библиотека и музеј...
ОдговориИзбриши