Арсениј Тарковски: Први сусрети

Први сусрети

Тренутке наше, свако сусретање
Слависмо као Богојављење
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила
Низ вртоглаво степениште
Док си стрчавала, сваким степеником
Понесена, кроз влажни јоргован
Ка свом простору,
С друге стране огледалног стакла.

Када је пала ноћ, милост ми је била
Дарована, а олтарна врата
Отворена, и у тмини је блистала
И лагано се примицала твоја нагота,
И будећи се: „Буди благословена!“ –
Говорих и знах да је дрско
Моје благосиљање: Ти си спавала,
И додирујући капке плаве васељене,
Ка теби је стремио јоргован са стола
И плаветнилом додирнути капци
Спокојни су били и рука ти топла.
А у кристалима су подрхтавале реке,
Димиле се планине, свањавала мора
И ти си држала сферу на длану,
Кристалну, и ти си спавала на трону,
И Боже истински! Ти си била моја!
Ти си се пробудила и преобразила
Целокупни човечији речник,
И речи се пунозвучном силом
Испунише, и реч „Ти“ се откри
И доби нови смисао и постаде „Цар“.
На свету се потом све преобрази, чак
И просте ствари – врч, и крчак – и то када
Је стајала међу нама, као на стражи
слојевита и тврда вода.

Занесмо се непознатом негде
Пред нама илузорно промицаше
Чудом изникли градови.
Сама нана нам је подлегала ногама
И птице пођоше нашим путем
И рибе нас пратише у реци
И небо се отвори пред очима.

И судбина је ишла трагом нашим
као лудак са бритвом у руци.

Арсениј Тарковски

/Препјев: Кристина Радомировић — погледати енглески текст/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић