Мирослав Лукић: УВОД У ТРАДИЦИЈУ ТЗВ. БЕЗДАНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (фрагмент)

БРАНИЧЕВО, број 1-2/2009.

УВОД У ТРАДИЦИЈУ ТЗВ. БЕЗДАНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (фрагмент)

    Размишљајући о изворима, бити и крају поезије Тин Ујевић је знао да је поезија, ако тако може да се каже, „окултни смисао религије“1. Ујевић зна да постоји основна разлика између поезије и религије, поезије и филозофије. „Поезија је везана за осјећај и донесена интуитивно. Филозофија апстрахира од осјећаја и држи се умних спекулација. Поезија чак и јесте филозофија у чину, козмичка социологија која је никнула у дубљини осјећања повјерења у природу“. Објављујући та своја размишљања о суштини песништва и његовој судбини (у Југословенској пошти, 1934) , Ујевић је знао да поезија не треба да губи „тло стварности под ногама“.2

  Ујевић није веровао у социјализовану лирику, сумњајући да она може „бесконачно задржати субјективну ноту.“3

   Да ли је Ујевић мислио о том премештању поезије у прозу као о њеној обнови? Највероватније.

  У есеју написаном коју годину раније (1929, Ново доба), Ујевић је изричит: „Пјесма је дух, а све је остало мртво слово.“4

   Ујевић је најближе бездану уметности, смислу стваралаштва, стваралаштва и лепоте, уметности и теургије.

   Ујевић је, боље него многи послератни песници знао, да је свет који нам је наметнут „као фактицитет, „овај свет“ – „деформисан, он није космичан, у њему нема лепоте. Доживљај лепоте у свету је увек стваралаштво; – у слободи, а не кроз принуду, достиже се лепота у свету“, каже Берђајев.5

   Песништво је неизбежно, и у најгорим временима, и у оковима царства Ћесара6, и када се свет културе буде рушио у свет цивилизације.

Мирослав Лукић

/Часопис за књижевност и културу БРАНИЧЕВО, година LV, број 1-2; Пожаревац, јануар-март 2009./

______________________________

1) „Религија и није друго, у њеноме правом надахнућу, него поезија природе. Религија се деградира, губи свој први узвишени значај, када тражи да се вјерује дословно у све идоле и богове које је она поставила. Али има стољећа када народ у своје богове не вјерује другачије него као у фантастичне фикције. Тада је вјера поетична, стваралачка, митос се осјећа као грана живота. Отуда, јер се религија једном схвата и прима као поетска могућност, криво се закључује да је религија свагда поетична, а да је поезија, напротив, везана уз вјерске или анимистичке фетише. Она је уз њих везана, премда их је сама створила пластиком маште, само у стадију своје примитивне економије“.

2) „Без стварности, поезија пловећи магији, фетишу, сну, бива чак и ретроградна. Она је тада ретрограднија чак и од позитивних религија водећи нас у чаробни свијет примитиваца, анимиста и тотемиста“.

3) „Треба ликвидирати прошлост која се повампирила у фетишима надреализма. Пјесник гребући поноре личне мистике, иза којих стоји егзалтација еротомана Нарциса, дошао је у везу са својим генијем, с демоном (подвукао М. Лукић). Али тај демон треба да се помири са судбином која изражава добри бог свјеснога и етички просвијећенога људства. Ми нећемо поезију која ради само с пјесником, па ни ону која ради с пола свијета. Хоћемо поезију глобуса и козмоса. А глобус је довољно људски и друштвен, тако да га треба у цјелокупности схватити, макар нам разлике не биле равнодушне. Ни природа није ништа друго него извор енергије и козмичка средина човјека према којој свака локална средина ишчезава. Од култа природе треба стићи до култа социјалне етике, а та не смије бити намјештена ни сасвим артифицијелна. / Даље – поезију треба сврстати, премјестити у прозу. То ће бити велика, неизбјежна ликвидација најскорије будућности“.

4) „Умјетност је ријеч, очитовање, откровење; пјесник и умјетник је свећеник, и он је једини истински, прави, жив и стваран; а сви се они остали, јадници, нису ни родили. Колање васионога живота и откуцаје његова била ништа не може да примјерно дочара осим чаробнога ритма умјетности; она је, звук и слика, шипка која оживљује, начело које ставља у покрет, дух који одуховљује и одјелотворује. Пјесма није више ни сан; она је чин, смисао и окруњен успјех кроз кривуље опстанка појединца и друштва. Природа је стварност неорганизована, каотична и произвољна у својој продукцији; умјетност је организована стварност, организовано искуство, стварање са печатом духа. Божанско начело се разгаљује и раскопрењује кроз њу; штавише, као да овај свемир, несвршен и запуштен од Бога Оца, чека да га препороди и да му заглавак, прекаљен у најчистије облике дефинитивне и мјеродавне Љепоте, краљевска машта једнога песничкога генија, видовитога жреца, врача, вилењака и вилинскога сина. (…)

Гдје нема умјетности, и слободна и просвијећена друштва спавају мртвим сном, јер она доноси ову духовну етичку боју која се састоји у игри, у сјенчаwу, у чаробији Форме. Пјесници су људе научили говорити: пјесничка слика је била заметак појма као научнофилозофске схеме, а данас је лијек и устук против истога појма, да не би пресушили извори живота и да би сложеније узело одмазду против једноставнога, више против нижега. Па и само значење и светиња, дјевичанство Ријечи ослобађа се натруха и обесвећења само у умјетности која је осветила праве односе међу слоговима, те пронашла у ријечима корелате, можда и супституте, како за начела тако и за чињенице, сваке земаљске, не само духовне, не само аудитивне и визуелне, него и, бого мој, гастрономске стварности“. (Сумрак поезије)

5) „У сваком уметничком деловању већ се ствара други свет, космос, спокојно-слободни свет. Отпада краста са лица овог света. Уметничко стварање је онтолошке, а не психолошке природе. / Али на уметничком стваралаштву је очигледан трагизам сваког стваралаштва – несклад између онога што је задато и остварења. Циљ сваког стваралачког чина је неизмерно већи од било ког његовог остварења. (…) Циљ сваког стваралачког чина је – стварање другог бића, другог живота, пробој кроз „овај свет“ ка другом свету, прелазак од хаотично-тегобног и изопаченог света ка слободном и дивном космосу. Задатак уметничког стваралачког чина је – теургијски…“ (Н. Берђајев, Смисао стваралаштва, књ. друга, Логос-Ант, Београд 1996, 45–46)

6) „И најдавнија и најстарија лирика није се родила као производ грубог живота који није ништа него неуки рудиментум, него је само, пуким случајем, поводом живота који и није никаква озбиљна стварност, сијевнула, зазвучала као један чисто духовни Музикални Мотив… Садржај и воља поезије? Мање него сјена паукове пређе, трак сунца у дјечјим прстима… / Сасвим је разумљиво да је рогоборно наступање и груби, прозаички наступ футуриста могао само да значи један стихијски талас барбарије. Та је барбарија била толико окрутнија што је била оборужана симпатијама модерних дивљака и, говорећи са катедара и у лабораторијама, употребљавала језик ароганције подупрт рјечником вулгарности и опших мјеста. Али што ћемо да радимо? Хисторија се успела не да разори идеологију него менталитет… жуту мозговну кору“ (Ујевић, Сумрак поезије). 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић