Александар Лукић: ОСТАТИ ВЕРАН

ОСТАТИ ВЕРАН

                     Марини Цветајевој

У праскозорје зађох у ружичњак, а тамо
поче се дружити са мном поветарац тих,
маше ми пред носом, а потом, приви ми
се уз лице, стидљив и нерасцветао гасећи ноћ.

Бели пупољче, наједноставнија чежњо јутра.

И ја сам одбачено длето био
што је резбарило дуборез –
удахњујући посебан ритам уметности.

Очи вртлара, не могу да те виде,
као што то чиним овог јутра ја.
Посао вртлара подређен је дневници –
окопавању ружичњака од раног јутра
скидању биљних ваши са младих пупољака.

Свиће, свиће, да би лепота букнула из таме.

Да би букнула између нас.

Ноћима призивах глас пупољка,
час кад ће ме позвати себи –
дошао сам ти пупољче – кажем –
шта нам ваља чинити сад?

Клањати се нисмо умели ни пред ким.
А такве бацаше у живи креч, одреда.

Ах, Марина, нек те не плаши
баштенско црно камење.

Алатке бачене уз ограду.

Александар Лукић
/Преузето са Сазвежђе ЗАВЕТИНА/
 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић