Валтер Бенјамин: ЕСЕЈИ

ДРВО И ЈЕЗИК

Попео сам се уз обронак и легао под дрво. Била је то топола или јова. Зашто нисам запамтио врсту? Зато што је, док сам гледао у крошњу и пратио њено кретање, дрво у мени изненада тако узбудило језик да су, у мојој присутности, језик и дрво још једном обавили своју древну свадбу. Гране, а са њима и круна, љуљале су се размишљајући или су се савијале одбијајући; гране су испољавале склоност или надменост; лишће се противило изненадном удару ветра, јежило се од њега или му излазило у сусрет; дебло је било добро укорењено; а листови су сенчили један други. Благ ветар је засвирао свадбену музику и ускоро је целим светом разнео брзо пониклу децу ове ложнице, као говор у сликама.

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

ПОДНЕВНЕ СЕНКЕ

Кад се приближава подне, сенке постају само још црне и оштре ивице дуж реке ствари, и спремне су да се повуку у своју јазбину, у своју тајну, тихо, неочекивано. Тада је у својој збијеној, напетој пуноћи дошао час Заратустре, мислиоца у „подневу живота" у „летњој башти". Јер сазнање, као сунце у зениту, окружује ствари најстрожим обрисом.

Валтер Бенјамин

/Пријевод: Милан Табаковић/

НОЛИТ, Београд 1974.