Бојан Јовановић: КАРАКТЕР КАО СУДБИНА (фрагмент)

Утуљена етнопсихолошка баштина

Покренуте народне масе кризу свог статуса настоје да разреше радикалним оспоравањем дотадашње хијерархије вредности и преокретањем временског тока ка поновном откривању потиснутих и заборављених вредности. На таласу ових кретања рађа се и поновно интересовање за етнопсихологију, у контексту сазнања сопственог националног карактера и карактерних особина суседа. Релевантност психолошких и националних фактора, испољених у сепаратизму, национализму, шовинизму, етничким и верским сукобима, показала се управо након краха идеологије која их је до тада неоправдано оспоравала. Импулси ирационалног, тамног и недовољно разумљивог у колективном понашању постају предмет нових етнопсихолошких интересовања и потребе за поновним објављивањем значајних дела утуљене етнопсихолошке баштине.

 

Диктиран национални самозаборав

Иако истраживање психичких типова, карактера и менталитета српског народа има у домаћој науци дугу и богату традицију, до данас није написано дело које би синтетично и свеобухватно изложило резултате тих проучавања. Чињеница да Срби, упркос традицији, немају своју карактерологију, може се разумети и као потврда одређених црта њиховог менталитета.
Сагледана у контексту лаког самоодрицања од створених вредности и њиховог брзог потискивања под диктатом других интереса, ова чињеница упућује на комплексну и динамичну реалност националног карактера, који, у околностима негативно исполитизованог бића културе, исказује и своју другу, тамнију страну.

Под сенком идеологије

Употреба етнопсихологије у идеолошке и политичке сврхе довела је у питање не само њене научне резултате, већ и њен даљи опстанак. У нашој средини, после Другог светског рата, оцене изречене о националним културним вредностима у време жестоког идеолошког обрачуна са неистомишљеницима нанеле су велику штету научном наслеђу. Пресудно су утицале и на преусмерење и гашење дотадашњих токова етнопсихолошких истраживања. Зато је растварање тог идеолошког оклопа један од услова њене критичке ревалоризације, јер оно што је у тим радовима заиста спорно не може бити разлог оспоравања резултата који отварају перспективу нових етнопсихолошких подухвата.
Дуго потискивање националног идентитета и садржаја националне културе показало је сву трагичност судбине српског народа примораног на идеолошку оперету растварања сопственог етничког бића у низ новокомпонованих нација. Подређени политичким интересима, сви битни чиниоци националног идентитета Срба: језик, писмо, историја, вера, култура - препуштани су самозабораву као најефектнијем средству националног искорењивања. Такву судбину имали су и етнопсихологија и њени дотадашњи домети, остварени у оквиру изазовног пројекта на којем су се ангажовали наши најистакнутији научници и интелектуалци.

Одбачена и забрањена дела

Будући да су пружала релевантан увид у менталан склоп српског народа, дела значајних стваралаца постала су идеолошки спорна и непожељна у новом, социјалистичком друштву. Редукујући све суштинске културне, етничке и верске разлике међу људима искључиво на социјално-класне, нова идеологија је потискивала дотадашња сазнања о националним одликама. Ваннаучни разлози били су пресудни за насилно прекидање континуитета дотадашњег етнопсихолошког наслеђа, диктиран самозаборав значајног сегмента националне културе и маргинализацију сопственог идентитета.
Одбачена и забрањена дела Слободана Јовановића, Драгише Васића, Јована Цвијића, Николаја Велимировића, Владимира Велмар-Јанковића, остала су готово до краја осамдесетих година XX века недоступна нашој широј читалаĉкој публици и изван адекватне научне рецепције.
Исказујући сву моћ у потискивању националних интереса, политичка воља новоствореног друштва, темељног на тзв. научном социјализму прокламованим укидањем дотадашњих противречности сугерисала је остварење идеје о блиском крају историје. Међутим, брзо старење социјализма и све израженија криза “нове слике света” поставила  је у средиште живота дотадашњу идеолошку идилу чије је рушење актуелизовало илузију о крају историје као реалности њеног новог почетка.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић