Мирослав Лукић: КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ

ЈЕСЕН. КРАЈ ДРУГОГ МИЛЕНИЈУМА

Куда хита та далека плима
кроз тмасти мрак? Гони ли је судбина?
Бубрези знају све тајне. Приближава се у налетима
Вера и Нада, радост, лепота дубина

— вирова плавих и зелених хоризонта, неба.
Крошње топола позлаћене;
бакарне крошње, трешања,

шире се као репови пауница
панорамом, као толике љубави неузвраћене.
Гране су се пожелеле вешања.

Рећи Истину сваком лицемеру у брк!
Може хиљадугодишњи пљусак — талас
памћења, што у даљини прелази у трк.
Сомове у мраку лови стрпљиви алас...

*
Како да препознам завичај, поднебље?
Лепота нема везе са нагонима примитиваца.
У служби нечастивог нашли су ухљебље —
најгори, најподмуклији, затупљених живаца.

Неће ми рећи ливаде, кора стабала, корал
спрудова, белуци, осанули вечни Пек,
опустошене њиве, безуба уста, наборана лица

крај каквих пањева и стрвина проведох век,
шта је вечна друга, непозната Србија, идеал?
То знају само бакарне крошње, златне, вечерња измаглица.

Јесени прелепа, постоји један кошмарни свет
над којим влада још ужаснија, паклена судбина.
Несрећом је задојен, ружан, још неописан, проклет.
Обувен у олово азијатских и руских чизмурина...

(5. новембар 2000. године, у Мишљеновцу)

Мирослав Лукић