 |
(Воштаница за Мирослава Б. Душанића)
Не морамо ми
Миро,
да се лицем у лице гледамо
него
хајде да се сретнемо
као и сви песници
у трећем стиху четврте строфе
баш на оном месту
где ти је трулежност
саопштила
да је истина
да болест посећује
и нас песнике.
Баш у том стиху очаја и безнађа
желим да ти испишем
једну шаку испружених прстију
на којој се налази
једно јаје црвено
и да ти победоносно саопштим:
Христос Васкрсе из мртвих!
Нека будем весник
једне наде
у име свих нас песника
што се посећујемо
у нашим строфама и стиховима
и нека остане записано
да смрт нема ништа са нама песницима
Одлучно пером и хартијом
ми терамо мрак
и сваку наду узводимо
на почетак стихова.
Мом драгом колеги, песнику Мирославу Б. Душанићу о чијој болести ме је обавестио мој кум и песник Александар Марић. Нека ово буде од мене једна свећа воштаница која гори за живот и здравље нашег колеге песника.
Валентина Терзић
 |
Лепо!
ОдговориИзбриши