Мићо Цвијетић: ТЕСЛИНА ГОЛУБИЦА

ТЕСЛИНА ГОЛУБИЦА

У тишини њујоршке хотелске собе,
На смрт болном самотнику из Смиљана,
Једино голубови крепише суморне дане;
Посебно љупка и нежна голубица,
Божије створење са белим пегама.

Сваког дана је слетала на отворен прозор,
Чак гнездила у његовој самотној постељи,
Обасипала светлошћу малих, тужних очију.

Када се ненадано, за њега читаву вечност,
Не појави заредом неколико дугих дана,
Нежна мала голубица са белим пегама,
Још га је неко време грејала голубија душа.

Једне ноћи сину муња, обасја Николино лице,
Указа се у бескрају знамење, звезда на небу;
Загледан у висине јасно је препознао знак,
Које је судње време, који је куцнуо час.

А бела голубица, света Афродитина птица,
Бејаше само гласник и претходница,
За рајско насеље, међу праведне душе.

Мићо Цвијетић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић