Растко Петровић: СЕТА

СЕТА

У ничанском парку, сред лета
Докле са грања капље сета
По мутној бари плови лабуд;
По тамној бари плови лабуд,

Али његово перје блиста,
И његова су прса чиста,
О! Јадна, тужна, бела птицо;
О! Усамљена, бела птицо,

Што стрпељиво кружиш по води,
Да л’ сноваш извор у слободи,
Крај ког богови беху млади,
Крај кога љубавни беху јади?

Али богови већ су стари
А лабуд кружећ’, сам, по бари,
Вај, ћути, к’о ја у животу,
И плови, к’о ја по животу:

Не огледајућ’ се сред лета,
Докле са палми капље сета,
Али кад једног сванућа
Крикне пун врелог надахнућа,

Умреће. А крик ког’ из груди,
Тргнуће мржња наспрам људи,
Одјекнуће у мојој души,
Зазвониће у мојој души.

1917

Растко Петровић

Мирослав Б. Душанић