Милан Ђокић: На тлу родном

На тлу родном

Ако сретнеш сељака, поздрави га речима и ћутањем.
Оно што је без речи понекад је гласније у ветру олујном.
А оно што се завршава шапутањем,
вапи у уздизању једва чујном.

Човек из народа иде увек путем
где се укрштају звезде и стазе хоризонта
У рану зору песмом у море поринутом
где се уливају реке Балкана И Хелеспонта

Изађи из свакодневних стаза и улегнућа,
погледај изнад себе у шуму крила, кликтају птица.
На обали снова древна колиба од прућа
И шљива израсла где је бачена коштица.

Човек је ишао лагано у гуњу сивом
огрнутим преко савијених леђа
док је затреперила мрежа и пређа
рибе искакале из таласа, воденица је шумила мливом.

Неко се огласио упола гласа
И наједанпут засијало сунце јасно
Закуцало у дубини земље срце гласно
И најавило клијања новог класја.

Милан Ђокић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић