Џон Зерзан: У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ВАРАЛИЦА; Београд — 2011.

КАКО ЈЕ ЖДЕРАВАЦ СТВОРИО ЗЕМЉУ

Некада давно, у време великог потопа, скоро цео свет био је под водом. Ждеравац је успевао да остане сув само тако што је скакутао с камена на камен. Једног дана рече он самом себи: „Ако овај потоп потраје, чак и ово камење по којем скакућем прекриће вода и то ће бити крај мојим лутањима. А можда и крај мог живота.“

Зато је решио да позове на састанак све водене животиње. Тражио је од њих да му помогну да спасе свет од потпуног потапања. Прво се обратио Видри: „Зарони доле, Видро“, рече Ждеравац, „и донеси ми мало земље.“ И Видра зарони, али није нашла земљу. Рекла је да тамо доле није видела ништа осим траве и по неку рибу.

Онда се обратио Дабру. Рекао му је: „Ако ми донесеш мало земље, наћи ћу једну фину женицу за тебе.“ И Дабар зарони, али ни он није нашао земљу. „Не могу да роним толико дубоко, до самог дна“, рече задихано, „а што се жене тиче, радије ћу живети сам него да се удавим.“

Онда је Ждеравац рекао Мускрату да донесе мало земље. „Покушаћу“, рече Мускрат, „али само ако ми привежеш уже за ногу.“ Онда му свезао једно уже за ногу и Мускрат скочи у воду. Дуго га није било. „Надам се да се није удавио“, мислио је Ждеравац. На крају повуче уже и оно излете из воде, али...без Мускрата. „Баш штета“, помисли Ждеравац. То је значило да на свету постоји само вода, вода и само вода, од сада па у будуће. И таман када је помислио да дигне руке од свега Мускрат изрони из воде. Уста су му била пуна земље, тако да није могао ни да говори, нити да дише. Ждеравац одмах намести уста на Мускратово дупе и дуну што је јаче могао. Из Мускратових уста поче да куља земља, хрпе и хрпе земље, изгледало је без краја.

Била је то иста ова земља по којој и данас ходамо.

анархија/блок 45