Нада Петровић: У међупростору

У међупростору 
(Одзив на песму “У међупростору” М. Б. Душанића)

На зиду нацртан прозор,
у њему брдо прекривено багремом у цвету, 
ораховим гранама на којима висе мразом испијене ресе,
поцрнеле, које се пробијају кроз лишће и кратковидост.

Однекуд се чује цвркут и кукурикање,
однекуд допире лавеж паса,
однекуд запљускује тишина све то,
однекуд, ни тамо ни овамо, разапело се ћутање,
као паукова мрежа из које нема излаза.

Све је у соби белина сем тог зида,
и столица и сто и листови истргнути из роковника,
и под и плафон, и светлост из скривених светиљки белином боде,
једино је малени кључ боје мједа,
(неко би на ово додао боје месинга),
тај кључ до слободе,
који лежи у отвореном длану.

У међупростору,
на пола пута између очију и привеска на кључу,
у облику мастионице и налив пера,
страх од остајања у овом простору,
још већи од изласка из њега,
читам део песме М. Душанића:
“И (од)лажемо у недоглед
И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво
И остајемо неодлучни и заробљени”,

И изнова сричем слогове,
у њима тражим невидљиву кључаоницу на обали јаве,
за излазак у просторе у којима ће ово овде и ово сад
бити вртложна матица још једне ноћне море
из које ћемо, заборављајући сопствене страхове,
захваљујући песми која је изноваа појас за спасавање,
још једном, замахнути мастиљавим перима и испливалти.

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић