Борис Над: ИСТОК

ИСТОК

Сви ми знамо шта је то Исток.

Раскошне палате и китњасти храмови, земље као што су неприступачни Тибет или дивља, сурова Монголија. — Багдад и Вавилон, градови начичкани минаретима и стотинама златних капија, чије тесне улице и базари врве од тамнопутих трговаца и косооких незнанаца… Земље, које почивају у светлости првог свитања, вечите зоре, земље куге и антракса, земље незамисливих богатстава, попут оних које су нагомилали Крез или Мида и, у исти мах, земље застрашујуће беде.

Исток се, пред нашим очима, појављује у древном сјају, сјају кога је описао још Херодот, као историчар али и као путник, а потом и многи други пустолови, попут Марка Пола, све до Фердинанда Осендовског или Александре О Нил. Непрегледне пустиње и оазе у којим се заустављају каравани, врлетне планине и бескрајне равнице, отаџбине ратника-коњаника или оних који се крећу на камилама... Свет који не престаје да запањује и да изнедрава ужасе и краљеве, чаробњаке и освајачке хорде. Он такође не престаје да изазива страх и подозрење. Данас је то један опустошени Исток, али и надаље Исток за кога је упамћено да је још доскора стварао баснословна царства и образовао војске које су плавиле све пред собом, попут оних које су предводили Дарије, Атила или Џингис кан. Ка том Истоку данас се запућују реке туриста и доконих, блазираних путника, који, сликајући се испод пирамида и разрушених утврда, не примећују да овај свет поново почиње да ври и да су њихова путовања, једва нешто безбеднија од оних која су се одвијала у доба Марка Пола. Они следе своје варљиве, несталне слике, налик на фатаморгану која брзо нестаје у усијаном пустињском ваздуху.

Исток Хиљаду и једне ноћи, Исток Синдбада Морепловца; зачаране земље, предели с оне стране времена и Историје, који тону у јутарњој измаглици… У чему је тајна овог нестварног света? Какви то ветрови непрекидно дувају из дубине, из самог срца азијског бескраја, преко Скитије и Тракије све до Германије, доносећи увек нове народе и мисли које потресају свет? Са таквог Истока потекле су, у мешању људских раса, готово све велике светске религије. (Оне, наравно, имају и свој унутрашњи, скривени круг: сетимо се Старца с планине и његових исмаелита, „асасина“, немилосрдних убица, који су без поговора извршавали сваку, па и најокрутнију, самоубилачку заповест; на француском се и данас за убицу каже „ассассин“.) Управо такав Исток је, примећује Евола, створио визију света у којој је полазна тачка Безусловност, Апсолут — за разлику од Запада, који само повремено показује такву тежњу, „што му никако не иде у прилог“. Пред тим чак и „небеско краљевство и краљевство самог Бића изгледају ограничени“, а стари Исток је, сем тога, знао и за одређену традицију кадру да такав идеал поствари.

Запад веома дуго мучи не само слика семитског Бога — Бога који је прозван Алахом — већ и претећи ромор старозаветних пророка. Гласови, који допиру из пећина и пустиња. Св. Јован Богослов узнемирио је западни свет настраном маштом и фуриозном реториком Апокалипсе, блиског и предстојећег Краја; немир који траје све до данас, наново оживљавајући од даха савремених профета Армагедона. Шта тек рећи за будизам, у његовим бескрајно разноврсним облицима, од зена, сведеног на јапански начин, који одбија теолошке расправе, до ламаизма Тибета и Монголије, који почива на ритуалу изнимне сложености? Шта да се каже за хиндуизам, за храмове Цејлона или Камбоџе, сазданим од претераности или, пре, чудовишности тропске маште?

Сент Ив д Алведр учинио је на Западу популарним мит о подземном центру света, Агарти, скривеном негде у забитима хималајских планина. Фердинанд Осендовски, с преданошћу својственом Русима, постао је опседнут овим митом и, у књизи Звери, људи и богови, известио о потрази за Агартом и Краљем света коју је предузео руски бели генерал, „крвави барон“: злогласни барон Унгерн. Рене Генон је наставио да развија ове идеје, додајући миту о Краљу света и мит о „седам ђавољих кула“, од који се по једна наводно налази у Сирији, у Месопотамији и у Туркестану, а још две на Уралу или у Западном Сибиру.

Може бити да је тако. Може бити да се тајно Средиште Света, и његов тајанствени антипод, заиста налазе у Азији, на Истоку, и да њихова невидљива супротстављеност одржава овај свет: у хаосу, у ватри, у ратовима и немирима. Не може бити да је врело Истока заувек пресахло, и даће његова чаролија да се расплине, као и свака илузија, остављајући за собом само један ужасан леш, гњило и мртво тело, у вечитом распадању.

Борис Над

Фотографије: Мирослав Б. Душанић