 |
виђао сам гробаре са лопатама и полуиспијеним флашама
како тумарају између гробова и сасушених вијенаца
ружа и каранфила
док трава шушка испод њихови стопала
како се каче и спотичу на камене плоче и дрвене крстаче
једина сјећања на човјека
виђао сам гробаре како ишчекују сахране испружени
дријемају пију и кашљу
понекад опсују тешку ријеч или оћуте наслоњени на лопате
запале цигарете у даљину зуре чудно и празно
као да су све лађе потонуле и да се све своди на умирање
нагињу флаше као да већ сутра или можда истог трена
ничег бити неће чак ни таме
виђао сам гробаре док се враћају тмурни
како журе ка излазној капији отресају лепљиву земљу
безвољно пљују испред себе док се разилазе
гледају у страну као да им је свега доста
као да су посљедњи пут ту на гробљу били пили и покопали
Мирослав Б. Душанић
Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 5; Београд, субота 6. септембар 2014.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
(Ово је коначна верзија, скраћена је за једну цијелу строфу. Када сам мало боље размислио, схватио сам да је она била сасвим сувишна, да у њој није речено ништа ново и посебно. Признајем да је на ову одлуку утицало и објављивање у ЗАВЕТИНАМА+ (уредник Бела Ткадруз). За читаоце то је ионако неважно. Чак и ова биљешка. Ипак то чиним због и ових одстрањених стихова: Кажу да гробари не покопавају своје другове/они их испијају из флаша/с муком и сасвим осамљени.)
26. септембар 2014.
Upečatljivo, proživljeno, istinito,zrelo. Za neosvešćene možda morbidno.A nije.
ОдговориИзбришиSrdačan pozdrav
Svi mi imamo grobare još za života - neki nas sahranjuju psihički, neki emotivno, neki fizički....Svakim danom lagano umiremo u sudaru sa "čudnim" osobama i događajima i na neki volšebni način uvek vaskrsavamo u nekom ličnom isceljenju i "guramo" dalje...do onog finalnog "uništenja", koje izgleda ne postoji, jer materja je neuništiva - ona prelazi u drugi oblik....i ko zna kad i ko zna gde "pojavićemo" se u nekom "obliku"...
ОдговориИзбриши