 |
| Перо Васлић |
* * *
Када ме некада и не буде било
Знаћете и тада да је и ћутање
У срцу Постанком у Реч се свило
Да Живот Потомка не буде лутање
Када ме и корак некада напусти
Знаћете премили да је освит зоре
Препун ми био као и дом пусти
Извора који ми Вашим ликом зборе
Када одем једном са овога света
Знаћете баш да сам пресрећан ја био
Са собом понећу колевку детета
Да бих у тој срећи и Сан о Сну снио
И никада руке које вас задоје
Самотне остати на Прагу неће
На небу кад будем и тада ће моје
Заоране бразде бити пуне среће
Милорад Мишо
Ђ у р ђ е в и ћ
Ђ у р ђ е в и ћ
lieber miro,
ОдговориИзбришиich versuche wieder mit dem übersetzer mich den texten anzunähern, aber das ist so unbefriedigend. nun, ich freue mich, wenn ich ein deutsches gedicht finde, auf das ich reagieren kann...
ganz weit unten in deinem blog, oktober: herbstbeginn habe ich ein kommentargedicht eingestellt.
das ich vor unendlicher zeit geschrieben habe...