понедељак, 08. новембар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Писмо

© by Перо Васлић
Писмо
(од оца дјеци)

Када ме не буде било, биће вам јасно
Ћутао сам када сте тражили одговоре
Јер праве ни за себе нисам пронашао
А да лажем нисам учен и нисам знао

(Лажи немају дубину и боју
Оне временом обљутаве)

Живот је разуларено море – Вријеме ваља вале
Као бродоломник, и ја ишчекујем спасиоце
И не знам да ли ће доћи
И не знам ко ће да дође – Анђели или ђаво

Кад падне ноћ без звијезда
Давно изгубљен осмијех заболи ме у кољенима
Баш у кољенима, а не у срцу
Јер је кретање било увијек мој усуд

И бјежао сам од ратова
Тражио ријечи отпорне времену
И улазио сам у ратове
Као да од њих зависи мој опстанак

Свијет се промијенио – Немам одговоре
Од самоиспитивања уста ми се оковала
А и рука, која вас је њежно миловала
сада је само, самотно стабло постала

Мирослав Б. Душанић

4 коментара:

Pesa је рекао...

у лику лик
снажно грли
својом руком
невидљиво стадо
на срце привија
све што ногама успједе стићи
и многе друге умом престићи

Alexandra Einstein је рекао...

Iz srca - životna! Samo komplimenti!

годирод је рекао...

* * *


Када ме некада и не буде било
Знаћете и тада да је и ћутање
У срцу Постанком у Реч се свило
Да Живот Потомка не буде лутање

Када ме и корак некада напусти
Знаћете премили да је освит зоре
Препун ми био као и дом пусти
Извора који ми Вашим ликом зборе

Када одем једном са овога света
Знаћете баш да сам пресрећан ја био
Са собом понећу колевку детета
Да бих у тој срећи и Сан о Сну снио

И никада руке које вас задоје
Самотне остати на Прагу неће
На небу кад будем и тада ће моје
Заоране бразде бити пуне среће


срдачно…

ex - il@miro је рекао...

Хвала пријатељима
на ријечима
топлим
на подршци
и бодрењима...