Милен Миливојевић: Држави није добро

Тражим бољи живот. Срамота ме да ово што имам дам за отаџбину

Нашу земљу деле они који умеју да деле без остатка.

Чека ме светла будућност! Ако ми неко запали свећу.

Држава је умрла, а народ тек сахрањују.

За бољи живот дао сам све од себе. И последње знаке живота.

Гробови сведоче да се овде некада живело!

Знам да се једном живи, али мени се ни толико још није догодило.

Убице спавају сном праведника, а невини – као заклани!

Они трпе ратне губитке, а ми ратне добитнике.

Наша земља је гостољубива. Зато се сви враћају на место злочина.

Немају смелости да ме погледају у очи. Извадили су их.

Где год су српски гробови, ту су и српски покојници.

У земљу сам пропао, што у овако реткој земљи није реткост.

Ни себе не препопзнајем, а камоли да идентифукујем друге жртве.

Крв смо лили за отаџбину. Једино смо то имали.

Жртве су биле узалудне. Од њих се више ништа не може чути.

Још пре смрти остао сам без свог живота. Живео сам пасјим.

Најмасовнија је гробница кад власт сахрани цео народ.

Кад се од целе земље направи гробље, свеједно је где ћете бити сахрањени.