Alexandre O’Neill

Há palavras que nos beijam

Há palavras que nos beijam

Como se tivessem boca.

Palavras de amor, de esperança,

De imenso amor, de esperança louca.

Palavras nuas que beijas

Quando a noite perde o rosto;

Palavras que se recusam

Aos muros do teu desgosto.

De repente coloridas

Entre palavras sem cor,

Esperadas inesperadas

Como a poesia ou o amor.

(O nome de quem se ama

Letra a letra revelado

No mármore distraído

No papel abandonado.)

Palavras que nos transportam

Aonde a noite é mais forte,

Ao silêncio dos amantes

Abraçados contra a morte.

Alexandre O’Neill

Постоје речи које нас љубе

Постоје речи које нас љубе

као да имају усне.

Речи љубави, речи наде,

безграничне љубави, луде наде.

Голе речи које љубиш

када ноћ изгуби лице;

речи које се одбијају

о зидове твог незадовољства.

Изненада обојене

међу речима без боје

очекиване, неочекиване

попут љубави или поезије.

(Име вољеног

слово по слово откривено

на одвојеном мрамору

на напуштеном папиру.)

Речи које нас преносе

тамо где ноћ је јача

у тишину љубавника

загрљених, против смрти.

Алешандре О’Нил

(Превод с португалског Ана Стјеља)

Hay palabras que nos besan

Hay palabras que nos besan

como si tuviesen boca.

Palabras de amor, de esperanza,

de inmenso amor, de loca esperanza.

Palabras desnudas que besas

cuando la noche pierde el rostro;

palabras que se resisten

a los muros de tu disgusto.

De repente coloridas

entre palabras sin color,

esperadas inesperadas

como la poesía o el amor.

(El nombre de quien se ama

letra a letra revelado

en el mármol distraído,

en el papel abandonado.)

Palabras que nos transportan

donde la noche es más fuerte,

al silencio de los amantes

abrazados contra la muerte.

Alexandre O’Neill

(Traducción: Vicent Berenguer/María Vicente)