Златимир Пантић: Тако је било, очију ми (фрагмент)

ISBN: 86-85897-00-9

   Видим ја, после, да данас нема да буде ништа и де морам да ту преспавам. Мислим се, биће ујутру мања гужва, а и на ред ћу пре да дођем. Већ се добро у’ватила помрчина, а Јаглика још пушта унутра. Задржава ји може бити’ и по пола сата. Неки се фале како ји све рекла, а неки јопет, намргођени и зловољни. Кивни на Јаглику, како ји ништа није погодила, пцују ју матер лажовску и крмељиву. То ти је, кажу, неки сметеник и дркељина од бабе. Тако ја слушам од све њи’ куј излазе из Јагликине собе. Неки ју фале, а неки ју куде. Разан свет има, а и не мож’ свакому да уденеш дигенек. Нека Полексија из Брестовца отровала мужа, установило се то. Сад дошла код ове бабе да ју направи чиње, да то однесе и исипље пред суд, да ју ослободе кривице. Па, куд то мож’, бре, и тај суд ради по неком закону. Усмртиш човека, па нећеш у апсу! Чујем, Јаглика није ’тела да се при’вати да ју то направи ни за велике паре. Сад Полексија иде од једнога до другога и оговара ову, како нема појма и како не вреди ни кол’ко резервни точак од гомнарски’ кола. И да плачеш и да се смејеш, шта све има да чујеш у те авлије.

   Прилично доцкан, све се то смири, прореди се и млоги отоше. Остали само ови који закаснили тога дана. Направим ти ја, кобајаги, неки списак за ујутру. Испред мен’ има да прођу само две жене и један младић из околине Пожаревца. Извадим оно из торбе шта ми пратила моја Душанка, па седнем на дрвљеник да лацнем кол’ко-тол’ко. Кад отпи’ лечке од вина, дође ми душа и свес’. Отидо’, после, те узо’ једно ћопче сламе, те просто’ под ону пологу; мислим се, ћу предремљем тако до ујутру. И чини ми се, дође ми малко сан и нека дремка, ал’ поче’ ја да се крутим и ’ладим по целе снаге. Одузимље ми се све. Утрнуше ми руке и ноге, ка’ да су дрвене. Одуз’о ми се и језик, па не могу ни да блекнем, а ман’ некога да зовнем. Кад би, мислим, после пола ноћи, поче неки жагор и неки кркљанац, да те бог сачува. А никога не видим, а ако ми очи ка вареному зајцу. Искокољио сам се у ону помрчину, укрућен и пола мртав, ка’ да ме извукли из леденога мора. Кад одједанпут, појави се испод Јагликине свисала нека грозна ала, чупава и црна, а реп ју танак и го, баш ка’ змије.

Златимир Пантић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић