Мирослав Лукић: ДУБОКЕ ПЕСМЕ НЕМОГУЋЕ ЉУБАВИ

ЗАВЕТ. И. НЕ

У уму човековом постоје, верујем, огледала,
можда скривена и савршена, ненапрсла.
Она збуњују, у сну, обичне људе
и необичне
којима се још није указала важност и величина
небеса и истине.
Бабе носе црне мачке
и дете које је зачео Ђаво
и успут придикују о истини
као сулуди поп с предикаонице.
Виделе су сву беду судбине,
крв, безбројна смакнућа,
толико лешева
и навикле се на очај
и на сва обећања монструма,
налазећи оправдање
за злочине
и за сваког џелата понаособ.
Шекспир је савременик чудовишта.

Ударац у потиљак;
батинаши у црном.
Вода мрзне
и душе, усред лета.

Замрзавање историје, народа,
фрижидер џиновски и незграпан.

Конструисали су га монструми
уз помоћ побуњених анђела.

*
Џелате најбоље познају џелати.
Лажови могу бити пријатељи.
Из помрчине искрсавају прилике
чудовишта. Ћутање нас живе сахрањује...
...

Мирослав Лукић