РАТНИ ДНЕВНИК СРПСКОГ ВОЈНОГ СВЕШТЕНИКА (фрагмент)

Као ратни свештеник V прекобрoјног шумадијског пука, протојереј Светозар Ивошевић (1882-1949), вишедеценијски парох храма Светих апостола Петра и Павла у Јагњилу (цркве Трстене), који је живео у Белосавцима, водио је дневник у периоду од повлачења српске војске преко Албаније до пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије. (...)

   24. децембар 1916. године, логор српске војске код Елбасана:
   По наредби команданта дивизије ишло се са одредом на коњима и са колима из свих, па и нашега пука, по бадњак. Поворку са бадњаком пред вече је дочекао код пуковског штаба командант пука пуковник В. Николајевић са официрима и војницима. Пошто је бадњак положен на ватру, по обичају народном, ја сам као свештеник благословио и окадио присутне и бадњак, отпевао тропар Рождество твоје и завршио јектенијом, отпустом и жељом, уз честитање празника и бадњака, да други пут ово дочекамо у Отаџбини.
   При повратку из пуковског штаба са доктором Рашковићем на вечеру у заједнички шатор, дрхтао сам од јаке зиме и ветра, који овде у ово доба са свом силином дува и био сам узбуђен и занет мислима на вас тамо, моје миле и драге, који сада дочекујете и прослављате велики и радосни празник Рођења Христа Спаситеља света у ропству, беди, невољи и бризи за све нас. Тада пустих срцу на вољу и горко заплаках, квасећи сваки залогај сузама. Знам како је и вама тамо сада, ако сте у животу! Па ипак, сва нада наша је у Бога, који је добар, па ће добро дати! А мени, у овим данима бола и патњи, још је једина пријатност, када се деси да које од вас сањам, те ми се чини као да сам вас видео и загрлио у души својој. Занет и замишљен легао сам у шатор кога ветар страховито њихаше и једва дубоко у ноћ заспах.

Протојереј Светозар Ивошевић

Текст и фотографије преузете из КАЛЕНИЋ, Издање Шумадијске епархије, година XXXIII, број 3 (213); Крагујевац 2014.