Баба Тахер

* око 944;  † око 1019
(или * око 1000;  † послије 1055)

Као кад зумбули уз руже се сплићу
Твоји се уплетени увојци нижу;
Растреси те пресијавајуће кике,
И гле, по један љубавник млади
Виси обешен о свакој власи.

Ветар што кроз твоје увојке пири
надмашује свих букета мирис.
У сну привијам твој лик,
И чим ми се отвори око
Мирис ружа удишем дубоко.

Дај ми те две нежне кике,
И лаута ће моја одјекнути од музике;
Пошто ме никад волети нећеш,
Зашто ми сваке ноћи слећеш
у нежне снове, срце да ми стежеш?

С та два у кретњи застала ока,
С две коврџе што вијугају доконо,
Крхког тела заносног које толико волим –
Па зар ме озбиљно питаш:
''А што си ти забринут, молим?''

Имаш ме, душом и телом,
Мило моје, чедно и слатко;
Не умем рећи шта тишти ме, тек,
Оно што знам сасвим тачно
Јесте да мој си једини лек.

Баба Тахер