0
* 1961   † 2003
* * *

Господе не говорим језик људи
скоро ништа не знам
нигдје нијесам био
пазим свог магарца и водим га у поље
препознаје најбоље травке
касније не бира
Господе колиба ми је покривена сламом
магарац је кришом једе
врата су прислоњена и вјетар их намјешта
Ако га надживим
може ли човјек од друга направити кабаницу
или бубањ.


* * *

Чеках је међу зрикавцима и бубама
вјетар је доносио с планине лавеж јесени
још су ми прса обла и мирисала дјевојачки
још се пјенио дан у ведру са млијеком
у жудњи свих тих дана што се описује рукама и капљицама соли
Овдје нико не долази
на овим странама нема пута и одјека
овдје нико не долази
не залута не заноћи
не тражи бјегунца
тек понекад јави се глас зове па се утиша
још је мало мекоће и милости у овим рукама
одсутне пољане дјетињства полако се растачу
у нови свијет без иког
слике са зидова се разилазе и нестају пред очима
широким друмом за далеки свијет
све су јасније твоје утваре што их својатам
минуле су бербе и пустош је као у свакој пјесми


* * *

Те јесени коначно је умрла мати
мјесечина и пијесак пали су на њене груди
птица више није пјевала
неко је покупио мараме са плота
и уселио се у мајчину собу међу њене сјенке и рубље.
Тамо крај ријеке су неки страни људи
са звјеркама и справама што једнако цвиле.
Ноћу кад се покрене гора
и путник заноћи омамљен травама и шапатом
кад с друге обале зове и моли непознат створ
и тражи да уђе и огрије озенло лице и покисле хаљине
у далеком граду чује га и отвара врата нека рука дјечја.
Сви траже јагње изгубљено
јагње у шуми надахњује пејзаж
прије него што исчезне
брз је курјак омамљен његовим воњом
гласник из далека ту је и заборавио причу
и ништа се неће промијенити
нико се неће спасити.
Те јесени је коначно умрла мати
долазили су да причају о њеном лијепом боловању
птицама што су се скупљале око куће и разграђивале кров
мјесеци суше и усахли извор
пресељавање у нову кућу и несаница чистих чаршава
прозори окренути пландиштима.


* * *

С јесени сврате гости
у сан блиједе дјевојчице
Живот је несаница
и одвлачи у своју таму
кап јутарње росе у неким одајама
чују се гласови ишчезлих људи
у фиокама су покупљене ситнице
заборављене и покрадене
нечија рука их купи и слаже
ноћ је за пребројавање
Са друге обале узалуд машу
као што драги и изгубљени
залуд шапћу
и остављају неразумљиве поруке
корачају успавани у гомили
носећи у себи језу живота.

Весна Раонић Симуновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top