0

* * *

Њега би сретали свуда
Док градом владо би дрем.
Ишо, своја носо чуда,
О ледну се спотицо сен.

Ка келији тиха га жеља
Последњи да пали зрак,
Мето кандило весеља
И букет љиљана, драг.

По ко се на подсмех дрзно,
Причали да чудак је чак,
Он капу сањао, с крзном,
И опет бежо у мрак.

Пратећ га, једном свратили,
Он срећан, весео би,
Сутра већ ковчег пратили,
А свештеник тихо бди.

Октобар 1902.

Александар Блок

/Препјев: Радојица Нешовић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top