недеља, 6. јул 2014.

Зорица Сентић: Двије пјесме

* 10. септембар 1955   † 04. мај 2014

Страна

имао је срце насликано на лицу
плео је ноте врховима својих прстију
музику у дубинама очију
на његовим уснама спавали су плави пољупци
окретао је стране
човек без година
једне ноћи прокрстарила сам његовим осмехом
сад проводим ноћи у писању и сањарењу
не могу више ни да спавам
он можда никада неће прочитати
морам да окренем страну

Зорица Сентић


Мирослав Б. Душанић
Волим нâс ја

морало је тако бити
исте су све приче
моје ноћи су другачије
дал’ је морало све
баш све
тако бити ...
до запете, моје приче су исте
ја једино имам право да их пишем другачије
јер су моје приче
моје успомене

једино нâс успомене чувају од заборава
једино успомене лече душе
једна тишина шапнута у телефон
илузија једног осмеха
једна мисао
један поглед у коме видимо себе…
фотографија у којој препознајемо
то што се не препознаје…
траг нота што нам свирају
нечујну музику
реченице што звоне истинито…
једна посвета и речи које дрхте…
поруке што избришемо да заборавимо
од страха да су можда једном биле истините
датум рођења који смо слагали
да истини помогнемо
мали осмех који додајемо животу...
неко обећање што још увек нисмо дали…
прве прилике, па и друге…
последње речи или прве…
ружа коју нећемо да бацимо
мирис целог тог дана остао на њеним латицама...
свећа која још гори само у нашем сећању
од те последње вечере са...
вечере без вечере
тог деветог-десетог септембра...
та једина успомена
од тог једног дана
… та једина не успомена
филм би се звао
ја нâс волим
волим нâс ја
што више копкам по сликама, дружим се са опасностима
да у облаке одем
да се бар за облаке удам
остаје ми сенка течности
да дођем до разума врелог
и опет прође Анђео
Анђелов мирис зна да осветли успомене
ал’ никада више
више никада
никада нећу говорити писцу
не док је он присутан…
чак ни у сновима…
успомене моје
приче су моје
другачије да их пишем имам право једино ја
исте су приче моје до запете
тако...
све баш
све је морало
другачије су ноћи моје
приче све су исте
бити тако је морало
ја нâс волим
волим нâс ја


Зорица Сентић


Мирослав Б. Душанић

3 коментара:

Веселинка Стојковић је рекао...

Ви сте, драги Мирославе, велики песник, Ви сте, драги Мирославе, велики човек.

Веселинка Стојковић је рекао...

Ви сте, драги Мирославе, на престолу Велике речи.

Миррослав Б Душанић је рекао...

Велики је Господ!
Ја сам само црв који благошћу
и милошћу Његовом
грицка јабуку...