субота, 26. фебруар 2011.

Коментарише: РАДИША ДРАГИЋЕВИЋ (Рајко Мицин)

Рајко Мицин: Историјска читанка – Истините легенде
Грађани више немају пара за појединачна гробна места,
па је зато све чешћа појава масовних гробница!

Док се свет развијао у свим правцима, ми смо се развијали само у стрелце!

Непријатељ је залегао у високу траву.
Сад ћемо морати и да косимо!

Бог све види, али не цинкари.

Добар глас далеко се чује. Добар јаук још даље.

Сит гладном не верује. Зато га и држи даље од кухиње!

Није наша власт као корњача зато што споро напредује већ зато што има добар оклоп.

Кад су коњи у влади, и цене морају да галопирају.

Ово сам писао седећи, а можда ћу после и да одлежим.

петак, 25. фебруар 2011.

Никола Александар Марић: САЊАО САМ БРАТА


САЊАО САМ БРАТА

Сањао сам брата
Нерођеног у овој
Подели карата
Са пуно рукава
И лажних асова

Имао је лик ближњег
Личио је на школског
Друга, помало на мене
Више на свет који
Делим у себи на кришке

Он ратује ратове
Које нисам довршио
И битке за које нисам
Био храбар бије далеко
У мени, зато је у униформи

Загрлих га за буђење
Из десног ока суза
У левом устава као опекотина
Траг сна и јаве зачин

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 24. фебруар 2011.

Poetry in a Global Box: Република Македонија (Republic of Macedonia)

Aleksandra Dimitrova
Mission

In meiner Freizeit bin ich kreativ
Zerstöre mein eigenes Leben
In meiner Freizeit bin ich großzügig
Überlasse den Tag dem Zufall
und
Dann kommt jemand zufällig
Vorsichtig
Wie aus einem druckfrischen Bestseller herausgetreten
Wie ein Flüchtling aus einem Oscar-prämierten Horrorstreifen
Schleicht sich durch mein Unglück hindurch
Heilt die Wunden
Bereit hinter dem Rücken
Neue Wunden
Alte Siege auszulachen
Destruktiv entlarve ich mich
Selbst-kannibalistisch gebe ich mich ihm hin

© by Aleksandra Dimitrova

среда, 23. фебруар 2011.

SERBIEN - THEMENSCHWERPUNKT 2011



Persönliche Gebote

1. Seufze und weine nicht beim Lesen von Gedichten.
2. Warte nicht auf schlechte Nachrichten noch auf versprochene Freuden.
3. Schaue aus dir hinaus wie aus vielen Fenstern.
4. Deute nicht, beschreibe.
5. Verwahre ordentlich Erfahrungen, Erinnerungen, Verstorbene.
6. Entferne Schutzmasken und auch Verbände von Dingen, Worten und Lebewesen.
7. Verschließe nicht dein Kästchen – das Herz.
8. Steig aus der Badewanne, zeig deinen Körper – die Sprache.
9. Lege dein Inneres auf den OP-Tisch.
10. Gieße Tag und Nacht die zarte Pflanze – dich.

© by Radmila Lazić


ЛИЧНЕ ЗАПОВЕСТИ

1. Не уздиши и не плачи над свескама поезије.
2. Не очекуј ни лоше вести ни обећане сласти.
3. Гледај из себе као да гледаш кроз многе прозоре.
4. Не тумачи, описуј.
5. Уредно слажи искуства, успомене, мртваце.
6. Са предмета, речи и са живих створова скини и заштитне маске и завоје.
7. Не закључавај своју шкрињицу - срце.
8. Изађи из каде, покажи тело - језик.
9.Унутрашњост своју положи на хируршки сто.
10. Даноноћно заливај биљчицу - себе.

© by Радмила Лазић


Psalm

Gesegnet sei die Waschmaschine, der Geschirrspüler ...
Und andere Haushaltsgeräte, sofern sie funktionieren.
Die Wasserleitung und die Kanalisation. Der regelmäßige Stuhlgang.

Gesegnet seien der Regen und der Wind,
Die städtischen Verkehrsmittel und die Frau Sauberkeit,
Die Handwerker, die Taxifahrer, die Kaufleute. Das Geld.
Die öffentlichen Badeanstalten und die Volksküchen.
Die Gärtner und die Heiler meiner Reize. Die Totengräber.

Gesegnet sei alles, was dient
Dem Mund, dem Fuß, der Hand. Der Erde.

Kaputte Telefone seien gesegnet,
Verlegte Adressen, wiedergefundene Regenschirme.
Die einstigen Freunde und die heutigen
Feinde. Die Schuldner und die Schächer. Und auch du,
Mein Geliebter, meine Eurydike.

Gesegnet seien die Sportarten,
Für die ich ohne Talent,
Die Gesellschaftsspiele, für die ich zu dumm.
Gesegnet die ungezähmten Tiere,
Die entflohenen Vögel, die verwaisten Käfige
Und auch du, mein Herz, du ausverkaufter Laden.
Gesegnet die Armut und die Entbehrung,
Die ihr mir eure Minuten und Stunden geschenkt,

Dank denen ich träumen kann und wahrsagen
Wie eine Zigeunerin auf der Landstraße,
Mich für jedes Wort verbürgend mit meinen ganzen 56 Kilo
Fleisch und Knochen.

© by Radmila Lazić


Псалм

Благословена машина за прање веша, посуђа...
И остали кућни апарати у исправном стању.
Водовод и канализација. Уредна столица.

Градски саобраћај и Г-ђа чистоћа,
Благословени киша и ветар,
Занатлије, таксисти, трговци, Новац.
Јавна купатила и Народне кухиње.
Вртлари и видари мојих дражи. Гробари.

Све што је на услузи – благословено
Устима, нози, руци. Земљи.

Благословени покварени телефони,
Изгубљене адресе, пронађени кишобрани.
Благословени бивши пријатељи и овдашњи
Непријатељи. Дужни сужњи. И ти,
Мој драгане, моја Еуридико.

Благословени они спортови
Који ми не пођоше за руком,
И друштвене игре које не научих.
Благословљене неприпитомљене животиње,
Птице излетеле из кавеза, празни кавези,
И ти срце моје – испражњени дућану.
Све оскудице и несташице благословене
Што ми подаристе своје минуте и сате,

Да замишљам и гатам
Као Циганка на сред друма,
За сваку реч залажући свих 56 кг.
Меса на костима

© by Радмила Лазић

ISBN: 978-3-86660-110-9

Mit schockierender Direktheit artikuliert Radmila Lazić Dinge, über die man gewöhnlich schweigt, und gilt als "die einzige Katze in der serbischen Poesie, die kratzen kann". Unerschrocken nennt sie die Dinge beim Namen, schwimmt gegen den Strom und bricht Tabus, wobei sie sich nicht scheut, im patriarchalischen Serbien über die Wünsche, Bedürfnisse und Begierden der Frauen zu sprechen. Es ist ein völlig neuer Ton, den Radmila Lazić in die Lyrik einbringt, zumal diese Gedichte eine direkte, alltägliche und dennoch poetische Sprache sprechen. International bekannt wurde die serbische Dichterin Radmila Lazić dank der Übersetzung durch Charles Simić.

Radmila Lazić: geb. 1949 in Kruševac, Mitglied im serbischen P.E.N., veröffentlichte zahlreiche Gedichtbände und erhielt in Serbien renommierte Literaturpreise, lebt in Belgrad.

уторак, 22. фебруар 2011.

Serbien in Sicht


Wenn Serbien Themenschwerpunkt unseres Frühjahrsprogramms ist, dann geht es vor allem um Anerkennung: Literatur als Botschafter einer fremd erscheinenden Lebenskultur, einer trennenden religiösen Verwurzelung und einer pochenden Idee der Autonomie. Natürlich ist die Literatur am Ende machtlos. Sie ähnelt, um mit Paul Celan zu sprechen, einer Flaschenpost, und es ist ungewiß, ob sie den richtigen Adressaten erreicht. Serbien ins Zentrum zu stellen, bedeutet für den Westen eine Nachholestunde: Nur die Anerkennung des Eigenständigen kann zu dem Grad an Verständnis führen, der die Konflikte entschärft, die Serbien stellvertretend für den Westen und den Osten, gegen den Islam wie auch gegen den Katholizismus ausgefochten hat. Die serbischen Dichter greifen dieses Spezifikum ihrer Geschichte auf, aber sie beschränken sich nicht auf ein Nachdenken über Serbien. Dort, wo sie über den nationalen Tellerrand hinausblicken, wird ihre Dichtung für uns interessant. Crnjanski sammelt seine Beobachtungen über Deutschland am Ende der Weimarer Republik in Berlin. Pavlović fragt nach der Rolle der Religion in unserem postmodernen Leben und blickt dabei auch nach Indien als Wiege des Buddhismus. Lazić interessiert die Mündigkeit der Frauen in einer vom orthodoxen Patriarchat geprägten Kultur. Tričković geht es um die universelle Funktion der Sprache und Tomašević fragt nach dem Hinterherhinken der Menschlichkeit hinter dem technischen Fortschritt – eine Frage, die sich gerade dem Westen in Zeiten der Krise ökonomischen Wachstumsdenkens stellt.
— Viktor Kalinke


Städte

Wenn sich die goldene Waage im Westen neigt,
wenn sich die Erde verschlingt

reiten ihr nach
mit brennenden Lichtern die Städte

© by Verica Tričković


Градови

Кад златна вага на западу превагне,
кад прогута себе земља

зајезде за њом
упаљеним фењерима градови

© by Верица Тричковић

Welten

Die Frühnachrichten

Staatsbürger gibt es
laut letzter Zählung ...

Gibt es Weltbürger
fragst du

Mit Messerschneide stechen Worte
drohen unbemerkt zu entgleiten

Erschöpft die Antwort
unter tauber Drachenpranke erstickt

© by Verica Tričković


Светови

Јутарње вести

По задњем попису
грађана државе има...

Колико је грађана света,
питаш

Оштрицом боду речи,
прете да промину незапажено

Одговор се изнемогао гуши
под руком аждаје глуве

© by Верица Тричковић

ISBN: 978-3-86660-109-3

субота, 19. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Простор

© by Art by zalas
Простор

Смрт је милостива.
Нуди ми да будем свој на своме
 - да ме има више него икад.

Мирослав Б. Душанић

среда, 16. фебруар 2011.

Милен Миливојевић: Држави није добро


Тражим бољи живот. Срамота ме да ово што имам дам за отаџбину

Нашу земљу деле они који умеју да деле без остатка.

Чека ме светла будућност! Ако ми неко запали свећу.

Држава је умрла, а народ тек сахрањују.

За бољи живот дао сам све од себе. И последње знаке живота.

Гробови сведоче да се овде некада живело!

Знам да се једном живи, али мени се ни толико још није догодило.

Убице спавају сном праведника, а невини – као заклани!

Они трпе ратне губитке, а ми ратне добитнике.

Наша земља је гостољубива. Зато се сви враћају на место злочина.

Немају смелости да ме погледају у очи. Извадили су их.

Где год су српски гробови, ту су и српски покојници.

У земљу сам пропао, што у овако реткој земљи није реткост.

Ни себе не препопзнајем, а камоли да идентифукујем друге жртве.

Крв смо лили за отаџбину. Једино смо то имали.

Жртве су биле узалудне. Од њих се више ништа не може чути.

Још пре смрти остао сам без свог живота. Живео сам пасјим.

Најмасовнија је гробница кад власт сахрани цео народ.

Кад се од целе земље направи гробље, свеједно је где ћете бити сахрањени.

недеља, 13. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Манифест пјесништва на умору

© by Вася Ложкин (Vasya Lozhkin)
Манифест пјесништва на
умору

потпуно конзервативан и
интиман —
личан, никоме подређен
или сличан,
у вртологу и талогу снова
одсањан:
манифест пјесништва са
огњишта,
и искра огња са буњишта
из њедара,
и са тротоара велеграда,
исписана,
пуним плућима удисана,
и издисана
лирика циника: у походу
роду и
нероду — блуд у пожуди и
заблуди
ријечи, из двери и људи–
звијери,
пјесник и вијесник брата
и рата,
нарав и ћуд несхватљива,
неухватљива —
луди зборник и поборник
твари
која оплемењује, и квари
срце и
уста, слова и гласа пуна и
пуста,
као награду труду и раду,
или казну,
за моћ и немоћ часа спаса
или пропасти,
која се губи, или пласти у
власти
језика нових побједника и
губитника,
животна вртешка — огромна
и тешка
ала, у заносу захуктала, и
стала
посустала, у немоћи дана
и ноћи,
да крочи, у сфере модерне
ере.

Мирослав Б. Душанић


П. С.
___________________________________
првобитно
битна је била сама ријеч
и њена мелодичност
понекад весела
али много чешће тужна

ла ла ла ла ла ла
и ој ој ој или јој јој јој
нису били памфлети
и револуционарни манифести
него изрази среће
или бола — дакле чиста осјећања

јер првобитни човјек није
волио земљотресе
нити промјене са неизвјесним
исходом
није их никад ни призивао
 све касније је настало
из досаде

Мирослав Б. Душанић

петак, 11. фебруар 2011.

Bertolt Brecht: Erinnerungen an die Marie A. / Remembrances of Marie A. / Сећања на Марију А. / Recuerdo de María A.

© by Joannes Richter - Erinnerung an die Marie A. (2005)
Erinnerungen an die Marie A.

1
An jenem Tag im blauen Mond September
Still unter einem jungen Pflaumenbaum
Da hielt ich sie, die stille bleiche Liebe
In meinem Arm wie einen holden Traum.
Und über uns im schönen Sommerhimmel
War eine Wolke, die ich lange sah
Sie war sehr weiß und ungeheuer oben
Und als ich aufsah, war sie nimmer da.

2
Seit jenem Tag sind viele, viele Monde
Geschwommen still hinunter und vorbei
Die Pflaumenbäume sind wohl abgehauen
Und fragst du mich, was mit der Liebe sei?
So sag ich dir: Ich kann mich nicht erinnern.
Und doch, gewiß, ich weiß schon, was du meinst
Doch ihr Gesicht, das weiß ich wirklich nimmer
Ich weiß nur mehr: Ich küsste es dereinst.

3
Und auch den Kuss, ich hätt' ihn längst vergessen
Wenn nicht die Wolke da gewesen wär
Die weiß ich noch und werd ich immer wissen
Sie war sehr weiß und kam von oben her.
Die Pflaumenbäume blühn vielleicht noch immer
Und jene Frau hat jetzt vielleicht das siebte Kind
Doch jene Wolke blühte nur Minuten
Und als ich aufsah, schwand sie schon im Wind.


Remembrances of Marie A.

1
On a certain day in the blue-moon month of September
Beneath a young plum tree, quietly
I held her there, my quiet, pale beloved
In my arms just like a graceful dream.
And over us in the beautiful summer sky
There was a cloud on which my gaze rested
It was very white and so immensely high
And when I looked up, it had disappeared.

2
Since that day many, many months
Have quietly floated down and past.
No doubt the plum trees were chopped down
And you ask me: what’s happened to my love?
So I answer you: I can’t remember.
And still, of course, I know what you mean
But I honestly can’t recollect her face
I just know: there was a time I kissed it.

3
And that kiss too I would have long forgotten
Had not the cloud been present there
That I still know and always will remember
It was so white and came from on high.
Perhaps those plum trees still bloom
And that woman now may have had her seventh child
But that cloud blossomed just a few minutes
And when I looked up, it had disappeared in the wind.


Сећања на Марију А.

1
У сенци шљива време стало тихо,
био је плави септембарски дан
и бледу, мирну драгу ја сам њихо
у загрљају као тихи сан.
На летњем небу лежао је меко
над нама облак. Гледао сам њу.
Био је бео и много далеко
тај облак. После није био ту.

2
Дани су прошли, месеци протекли,
низ реку плови и добро и зло.
Можда су људи шљиве све посекли,
а питаш ли: Да л' љубав беше то? –
ја ћу ти рећи: Не сећам се ничег,
па ипак, знам шта мислиш, знам то, да,
ал' стварно више не знам њено лице,
знам само још: пољубио сам га.

3
И пољубац би био заборављен,
да облак тада није био ту.
Њега се сећам, он ће бити слављен
и када сви забораве њу.
Можда те шљиве цветају још слатко,
а жена децу има ко зна с ким.
Облак се расцветао врло кратко
и док погледах оде дим.


Recuerdo de María A.

1
Fue un día del azul septiembre cuando,
bajo la sombra de un ciruelo joven,
tuve a mi pálido amor entre los brazos,
como se tiene a un sueño calmo y dulce.
Y en el hermoso cielo de verano,
sobre nosotros, contemplé una nube.
Era una nube altísima, muy blanca.
Cuando volví a mirarla, ya no estaba.

2
Pasaron, desde entonces, muchas lunas
navegando despacio por el cielo.
A los ciruelos les llegó la tala.
Me preguntas: «¿Qué fue de aquel amor?»
Debo decirte que ya no lo recuerdo,
y, sin embargo, entiendo lo que dices.
Pero ya no me acuerdo de su cara
y sólo sé que, un día, la besé.

3
Y hasta el beso lo habría ya olvidado
de no haber sido por aquella nube.
No la he olvidado. No la olvidaré:
era muy blanca y alta, y descendía.
Acaso aún florezcan los ciruelos
y mi amor tenga ahora siete hijos.
Pero la nube sólo floreció un instante:
cuando volví a mirar, ya se había hecho viento.

четвртак, 10. фебруар 2011.

МОЈИ ДУШАНИЋИ: ПРИБИНИЋ, ПОЈЕЗНА, ДОЊИ ЦЕРАНИ, ГОРЊИ ДЕТЛАК, ЦРНЧА, ДЕРВЕНТА, ПРЊАВОР, БЕОГРАД, ХРВАТСКА, АУСТРИЈА, ЊЕМАЧКА... и цијели свијет

По директној мушкој линији ја сам једанеста генерација Душанића из Прибинића код Теслића, а пета генерација Душанића у Појезни. Мој чукундјед Цвијетин (Цвијо) се приженио у Појезни и у њој заувијек остао, задржао је своје презиме, али је по обичају преузео Славу породице у којој се приженио (Св. Трифун). Један огранак Душанића из Појезне се преселио у сусједно село Доње Церане. Чукундједов брат Танасије (Тане) се приженио у околини Прњавора, задржао је и презиме и Крсну славу (Св. Георгије - Св. Ђорђе). Његови потомци су огранак прњаворских Душанића (Петар Душанић: оснивач и власник Компаније Душанић). Мојих Душанића има данас скоро на свим континентима...



Душанићи у Појезни

Књиге проф. др Јован Б. Душанића о Прибинићу и Душанићима:

Sara Dušanić: Patch Work

© by Sara Dušanić: Patch Work

Мирослав Б. Душанић: Запис лелека матере Стојана Петровог


Запис лелека матере Стојана Петровог

Ко сам до робиња у зноју горућем
гору газим гору разговарам
срце ми у гори изгори
а никог брига није

Ни тебе сине Стојане

Четири руке да имам или више
а не двије не би помогло
и даље би из руке у руку муку
превртала као врућу погачу

За тебе сине Стојане

И тако од јутра до сутра
вријеме отиче а немам времена
да вријеме одбројавам
ни своје ни туђе

Због тебе сине Стојане

Лако је потегнути и повући
и оружје и оруђе
a ријеч изречена не повлачи се
она се прашта или навијек куди

Не гријеши душу сине Стојане

Ни птице се не убијају нехотице
још мање насумице
а камоли људи
па зашто ме све ово снађе

Мој Стојане мој горски јаблане

Мирослав Б. Душанић