ПРИЧА СТАРОГ СТАБЛА

Са великим задовољством представљам једну четрнаестгодишњакињу, Ивану Васлић, која својим надахнутим прилогом много обећава. Она похађа школу у Темерину, а љубав према природи, селу и традиционалним вриједностима, наслиједила је од свог оца, успјешног фотографа аматера. Нека јој ово објављивање буде „одскочна даска“ и подстрек у њеном даљњем раду.

© by Pero Vaslić

ПРИЧА СТАРОГ СТАБЛА

Већ сто педесет година поред живе ограде поносито стоји крушка. Пуно година је племенито забављала децу и давала своје крушке.

Ова крушка налази се у Босни у дворишту моје бабе. Не зна се тачно кад је засађена, али и данас постоји. Стриц мог тата каже да се не сећа када је та крушка калемљена, јер је био дете, али се сећа да је калемио неки Гвозденовић и да је његов тата, мој прадеда, за то калемљење дао два килограма жита. А жито и пшеница су у то време били веома скупи. Сваке године би стара крушка преживљавала суше и олује, а онда би с поносом давала своје плодове, што за јело, што за ракију. И прадеда и деда били су љубитељи ракије, па би сваке године с осмехом на лицу брали крушке и од њих правили ракију. Деца из комшијских кућа радо би се верала по њеним гранама често их ломећи... Такође би их ломили, не случајно него намерно, како би се играли рата. Њене плодове брали би иако су били незрели па би их користили као оружје у игри, ако им се укус не би свидео. Пре неколико година је у ту крушку ударио гром, што је још више допринело њеном распадању. сада та крушка изгледа још старије и јадније него што и јесте.

Као некакав стари албум, ова крушка представља мноштво лепих успомена на живот и детињство. Можда преживи још само мало, а моћда надживи и мене желећи да поклони успомене новим генерацијама.

© by Ivana Vaslić

© by Pero Vaslić

П.С.
На фотографијама господина Васлића је једна веома угрожена сорта аутохтоне босанско-херцеговачке крушке, у народном језику познате под именом Кантаруша. Њени плодови подсјећају на „јаје од кантара“, па је по томе и добила име.