Борис Стапарац: Елегија

Елегија

Није ме брига за твоје име
Како се сада зовеш у зоре
Ни како косу чешљаш и вежеш
Није ме брига дал имаш боре,
Ил мантил кишни уз себе стежеш
у ово доба глуво од јада
Кад касне сате развлаче кише
Није ме брига ни да ли страда
Увело цвеће од твога даха
Којем у трену цветаваш лати
Ни да ли можда возове чекаш
Да ти се вратим да можеш дати
Последњи пољубац на моје лице
Ни да ли сањаш још увек јата
И оне наше небеске птице
Које смо зором кроз плавне свеће
Бројали изнад кровова града
Ни да ли стојиш испод балкона
Док звече силне јесење кише
Јер драга моја
Умирем тобом
Јер тебе нема…
Нас нема више.

Прошли су дани вриска од страсти
Када у окна пламен твој звони
И када сиви месец нам сјаше
У малој соби препуне страсти
Прошло је доба када си знала
Са само једним пољупцем спасти
Од јада света.

Иза нас сад само сећања плаве
Кроз сиве магле и хладне кише
И нас већ нема ал у мом оку
Сјаји ти лице, све више, више
И прсти моји дирају косу
Расуту на уздаху што јечи собом
И док те њушим у празној соби
Опијен сањам испуњен тобом…..

….Низ окна падала светла града
И црвен месец кроз облак луди
А на мом длану још твоја суза
И уз врат црвени твоји зуби..
Шопен се чује низ ветар града
Негде у сенци свирачи гуде
О мила моја у вече ово
Држиш ме страсно уз снове луде.

Држиш ме страсно уз своје пути
Уз гласић који шапуће риме
Знам да ћеш скоро кад лист зажути
Кошава силна заледи иње
И кад у окна голубе беле
Послаже дахом ладним од туге
Ти бити неком нова срећа
И неком нова испод дуге..

Не, немој више под наше врбе
Ни испод стрехе од зграде стати
Прођи крај мога прозора мрачног
Кад идеш неком новоме дати
Дах срца свога
Прођи крај мене
Као крај гроба.

Борис Стапарац

Скулптура: © by Борис Стапарац: Пољубац