 |
| Моја маленкост - лично |
У знак сјећања на мог оца Будимира
Има Бога, рече ми отац, док смо цијепали дрва знојних лица, ужеглих очију, изгарајући у пари исцијеђене земље после кише. Има Бога у лишћу овог сасјеченог дрвета и соку његове коре, којег испијају мрави и расту разносећи сасушене траве. Осјећаш ли његову снагу и боли у натегнутим мишићима, у замаху сјекире и вриску иверице?
Замахивао сам брже и јаче, витлајући сјекиром изнад главе... Онда сам убио оца, једним покретом искоса у потиљак, и он је пао скоро обгрливши моје ноге. Без страха на лицу одложио сам сјекиру и испио гутљај ракије.
Има Бога, рекао сам то гласно, извире ти из потиљка оче, а он ме и није чуо. Лежао је надувен и обливен крвљу. Насмијао сам се мајци у очи и сестрином чуђењу, загрлио Бога и све до Београда пјевали смо религиозне пјесме.
Мирослав Б. Душанић
6 коментара:
U svakom od nas, između bezbrojnih spodoba, sedi i oceubica. Pesnicima je dozvoljeno da potegnu sekiru. I ostanu mirni posle toga.Ovaj tvoj, mirniji je od svih Marsoa zajedno! Sjajne slike, čestitam!
p.s. Inače, jako ličiš na oca
Dein Vater ist oder wäre stolz auf dich!
LG, Rachel
...hätte mich gefreut, wenn es so gewesen...
Одуство човјекове свијести у моментима када га живот негдје другдје заноси и диктира његову прошлост, садашњост, будућност доживљавају Божији опрост. Судбине су тешке, оне управљају нама,а не ми њима. Оне не дају да се сваког часа радујемо, да најмилијима чинимо радости, него немилосрдно шибају и челиче човјека, који иде напријед у своју будућност за својом судбином за коју никада не зна какав ће бити.
Бог опрашта милосрдним, према томе, тај осјећај изречен у пјесми, стиху, је само кајање, ни ком случају није судба.
Nije ovo za mene.Ja samo mogu bukvalno da shvatim ovu priču i da se užasavam.Ja u ovome ne mogu vidjeti ništa lijepo.Ja sam siromašan pjesničkim duhom i slijep i zato ne mogu da shvatim i vidim što ti vidiš.
Pozdrav
Перо, пјесник никада, или ријетко објашњава шта је хтио да каже у својим стиховима. Онај пјесник који то чини, жели да себе промовише, као великог пјесника.
Али други покушавају да одгнетну, шта је пјесник хтио да каже, односно гдје су му мисли одлутале у том момнту излива емоција. Овде Миро није буквално убио свога оца,али он своје кајање изражава на тај начин, јер је једног дана отишао и више свог оца није видио. У њему остаје слика, која га прати да је убио свог оца, јер га је волио,и напрасно зато је умро. Тако он осјећа,а не мора да значи да је тако. Ово је одлична једна пјесма, коју је Миро написао. Љубав којом је волио оца прешла је у мржњу самог себе, за ствари за које није крив и није починио.То је моје размишљање о овој пјесми,а други опет може имати друго, односно различито виђење.
Постави коментар