Већ дуго затворени у кавезу
Гриземо се
Умиремо полагано
На нас су заборавили вјетрови
Који се спуштају с висоравни
У низине
Гледамо се и ћутимо
До бесвијести
Тражимо у зидовима
Лица познаника
Или уклети
Зовемо Господа и врага
Било кога ко би пружио руку
И дотакао наша чела
Заборавимо се
Не препознајемо се
Постанемо једно другом страни
Потом смијех до изнемоглости
Језив
Лудачки
И чудимо се предметима
Који нас окружују
Запрљани лонци и чаше са соком
Враћају нас свакодневици
Ми живимо и ми се волимо ипак
Кажеш ми запрепаштено
И пружаш руке док ја
Одређујем смјер отргнутог листа
Мирослав Б. Душанић
5 коментара:
Mora da je strašno kad srcem, jednom punom ljubavi, počne da struji praznina...Gorka pesma.
Its a shame your translation button is not working. I'd love to read the poetry. Russian poetry can be so beautiful.
Dear Jasmine,
this is not Russian ...
The poem is in Serbian because I am a Serb. I write in Serbian and German.
Oh I'm sorry. I recognised the cyrilic alphabet but of course, many languages use it. I love to look at it and say the words even though I do not understand them. Sorry if I caused offence.
Dear Jasmine,
It's all perfectly ok, that can happen always ...
Greeting!
Постави коментар