ПЕСМА ТУЖНА
Једна суза
клизнула је
браздом дубоком
старице
преоране земље
Далеке а родне
кад смањио се род
за једне руке горштака
Размичу се бразде
земља хранитељка
телом се храни
чеда свог
А у туђини утрнулој
друга суза пада
као грумен земље
који далек
не може да баци
на ковчег
Тодора Шкоро
 |
Фотографије: Савко Пећић Песа: Живојин и Тривуна Душанић
5 коментара:
Prijatelju,
Oprostio si mi, vidim, što sam možda umesto tebe ove reči napisala.Da vest o smrti nije uvek uznemirujuća, mogla je da bude i bolja...Ali, biće, iz tvog sećanja i pera lepših, pravih pesama, o Dušanićima i kojih ima, i kojih više nema, pa i o pokojnom stricu Živojinu, laka mu zemlja...
Стварати, значи постојати. Стриц Живојн је стварао, онолико колико је могао.Дио њега си и ти пријатељу. Дио који је не раздвојив и колико би било ко хтио да буде другачије. Твоје ријечи одзвањају као ехо, који говори да звона звоне и да се његово име помиње. Ријечи, за ријечима редају се у пријатељима широм свијета, и звеку звона у ехо куглом земаљском разносе тужну вијест и наду постојања у животу пролазном,али надживљењом родом који се наставља и траје. Траје и трајаће за навијеке у твом бићу зачетка и почетка до краја, који је Божијом одређен.
Прими саучешће моје породице, а нека је лака земља Живојину! Једној звијезди која се гаси,а друга се рађа и наставља постојање овоземаљско.
Lijepo ih je vidjeti na ovoj slici,tvoga strica Živojina i strinu Trivunu.Veoma lijepo i od tebe što čuvaš slike svojih bližnjih.
Iskreno saucesce.
Usé el traductor para captar la idea, la escencia de la poesía y creo que lo logré, me gustó mucho. Saludos desde Argentina
Постави коментар