Нестварна
Нисам крива
за магле у оку,
за дрхтави глас,
за бајку коју ствараш.
За сан без краја
у који сам,
нестварна,
залутала.
Ја жива, истинска,
нисам ни вила,
ни богиња,
ни твој спас.
Далека једино
могу да трајем
тек као ехо,
а не глас.
Заблуда
Кажу
туга свременом прође,
или умине, утрне.
Лажу.
Моја, храњена самоћом,
појена болом
расте и буја,
у окове очаја баца,
па бих да крикнем,
викнем,
а снаге немам,
тек лелујам
међу смехом и неразумом
оних што још удвоје
ходе друмом.
Нема коментара:
Постави коментар