Умрех за лепоту, али тек
Што скрасих се у гробу,
Кад неког што за истину умре
Положише у суседну собу.
Питао ме тихо зашто сам пала,
''За лепоту'', беху речи моје,
''А ја за истину. Они су једно.
Браћа смо'', рекао је.
Ко рођаци што се ноћу сретну
Говорили смо између соба,
Све док маховина није такла усне
И прекрила нам имена оба.
Емили Дикинсон
Нема коментара:
Постави коментар