Меланхолија у Хилдесхајму
Данас бих могао да напишем пјесму
о маховини из дјетињства
о врани на ораху у дворишту
која чува моју самоћу
или можда кратко писмо из даљине
без крика
у њему да сложим изабране ријечи
њежне и меке попут паперја
с којим бих се захвалио пријатељу
на ријечима утјехе
Данас бих могао да замрачим собу
и сањам поново детиње страхове
у часу када муње парају небо
на брду изнад моје куће
или млијечно бијеле магле
како се спуштају у долину
и гутају кровове
утабане стазе ка врелима
са свим драгим људима
мога поднебља
Само данас бих могао да се насмијем
и у исто вријеме заплачем
у овом граду остављен и препуштен
ништавилу и времену без богова
али ни то не чиним
поставио сам фотографију мене
на источни зид као икону
(Свевишњи да ми опрости!)
посматрам је и питам се
колико дуго још...
Мирослав Б. Душанић
2 Kommentare:
Skoro nisam pročitala nešto iskrenije i dirljivije, nešto što ostaje u čoveku, kada isključi monitor ili sklopi knjigu, i tera ga da se zapita šta je smisao svega i da se suoči sa svojom prošlošću, sadašnjošću i budućnosti....Divna pesma koja ostaje u duši i čije reči zvone u ušima!
Uprkos melanholiji, iskreno verujem u tvrdnju da su oči ogledalo duše, a u Tvojim očima ima sjaja i života!
Гдје си Мирославе?Лијепо те је видјети,,,
Поздрав из Темерина.
Kommentar veröffentlichen