 |
| © by Пеђа Ђаковић: Пропаст 1 (1986.) |
Стварност пропасти
Из дубине таме
придижу се
убијени пријатељи
с пригушеним крицима
насељавају моју душу
оштрим ноктима
гребу по мом
спашеном животу
Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор) |
| © by Пеђа Ђаковић: Пропаст 2 (1986.) |
4 коментара:
Krivica preživelog je bol koji se teško da opisati. Zarivenim noktima i krvlju ispisana, tebi je to uspelo, da boli dok se samo čita...
Miroslav, terribles versos y terribles imágenes.
La impotencia ante la muerte injusta es siempre horrorosa.
Gracias por hacernos ver la verdad de un sufrimiento humano que vivimos por tus versos.
Un abrazo, amigo Mirolav.
Desoladoras imágenes del sufrimiento humano, acompañadas de unas imágenes sobrecogedoras por su dureza.
Un cordial saludo
Zastajem na kraju pesme kao kod međaša kada vrtoglavica ispremešta istok i zapad, sever i jug, pa ne znam da li ulazim u svoje ili u tuđe, da li sam sanjala da je beleg moj, ili je to samo stamen kamen koji dva sećanja razdvaja, koji je postavljen u devetu brazdu iza koje može jauk i ispred koje mora mučaljiva trpnja.
Odjekuju negde iz daleka, iz dubine onoga što jesam bila nekada ranije, onoga što ću biti ubuduće, dok stojim na pragu kuće iz koje senke beže da bi me srele kraj belega i rekle dokle i odakle...
Pridižem se iz dubine tame leleka majke Knešpoljke i koračam povijene glave ka onom što me čeka u pećini spašenog života koji priziva odjeke nekih davih sećanja...
Постави коментар